РТБ приводи крају нову топионицу и фабрику сумпорне киселине

„Краљица“ подигла поклопац и другог резервоара 

Дизалицом носивости 600 тона, коју из респекта зову „краљица“, стручњаци Феромонта данас су на своје место подигли и други поклопац резервоара за киселину пречника 28 метара и тежине 64 тоне. – Поклопац окићен српском заставом и белим кошуљама за неимаре. – Никола Нијемчевић: Ова сложена и стресна операција успешно је изведена захваљујући темељним припремама и тимском раду. – Миодраг Томић: Ваља се само држати података које показује на својим дисплејима ова модерна грдосија
ТИР. – За разлику од првог поклопца, који су поставили по правој провали облака 15. септембра, специјалисти београдског Феромонта данас су по лепом дану, пред бројним новинарским екипама, беспрекорно извели сложен подухват. За нешто мање од једног часа поставили су на своје место поклопац другог резервоара у коме ће се, такође, складиштити сумпорна киселина из нове фарбрике. Како се чуло од Драгана Маринковића, руководиоца пројекта реконструкције топионице и изградње нове фабрике сумпорне киселине, резервоари су високи десет метара, а капацитета су 10.000 тона киселине. Тежина поклопца је око 64 тоне, а пречник 28 метара. Свака операција унапред је била предвиђена тзв. лифтинг-планом који је спроведен без икаквих проблема.
–Данас смо присуствовали још једном изузетном подухвату – казао је Маринковић новинарима. – Постављен је кров другом резервоару за складиштење сумпорне киселине. Овом послу су претходиле детаљне припреме механизације којом се то изводи и, као што сте видели, сваки радник је знао своје место и улогу у овом послу, а један човек је руководио операцијом. И припреме на плану безбедности су спроведене по строгој процедури. Сви процеси су претходно дефинисани и све је протекло у најбољем реду. То је још један подвиг важан за завршетак овог великог пројекта. Видели сте и да је поклопац резервоара окићен српском заставом и – по старом српском обичају – белим кошуљама за неимаре који граде нова постројења!
Наглашавајући да се добрим темпом настављају све активности на завршетку овог великог пројекта са циљем да се све оконча до краја ове године, а почетком следеће постројења постепено пуштају у рад, Маринковић је подвукао: – Овај пројекат је значајан и за РТБ Бор и за државу Србију. Један је од највећих еколошких подухвата који се дешава у Србији, можда и овом делу Европе. Оваквих операција било је овде доста јер се већ приближавамо његовом завршетку.
Никола Нијемчевић, руководилац механизације у Феромонт инжењерингу, „командовао“ је овом сложеном операцијом. Он објашњава да су припреме за израду и подизање кровова базена – са неким прорачунима Машинског факултета у Београду и програмима које су Феромонтови људи увежбавали још у Немачкој приликом куповине дизалице – трајале од априла до сада. – Уз копмпјутерске симулације у Терекс-овом програму и комплетне цртеже у три „Д“ , испоставило се, већ након подизања првог поклопца, да је све испројектовано са високом, односно милиметарском прецизношћу – каже Никола. – Оваквим подухватима, иначе претходе бројне припреме: почев од позиционирања дизалице и стабилизације терена, до снимања амбијента у коме се терет подиже. Постоји, дакле, неки редослед операција који мора да се испоштује и онда долазимо до тимског рада којим смо све ово постигли на најбољи могући наћин – за седам дана подигли смо два крова. Додуше, радили смо и теже, компликованије ствари, али сваки нови посао доноси нешто ново, па је тако било и са овим у Бору. Међутим, добро смо га „архивирали“ и идемо даље!
Нијемчевић наглашава да осим што су врло сложене, ово и врло стресне операције, пошто се ради са веома скупом опремом и људски животи су у питању. Али, откад је дизалица купљена (2011.) Феромонт је њоме подигао преко 1.000 тона тешке опреме и обавио доста компликованих задатака. – Досад није било ситуације из које нисмо изашли као победници – задовољно каже млади стручњак. – Иначе, ово је једна од највећих дизалица у овом делу Европе, носивости је 600 тона и дохвата „руке“ преко 190 метара. Зовемо је „краљица“ јер је све подређено њој. Кад она стигне на градилиште много послова мора да се прекине да би се монтирала, а само њен транспорт из базе у Панчеву до Бора трајао је четири и по недеље. Довезена је са двадесет и пет шлепера!
И Миодраг Томић, оператер на дизалици, у чијим су рукама на крају биле све замисли инжењера, задовољан је после добро обављеног посла: – Најмањи је проблем радити, ако неког интересује то што ради. Тако је и мени са овом дизалицом. Реч је о моћној, али и веома модерној дизалици на којој само треба пратити податке које пружа и држати се тих података! Тачно је да су припреме дуго трајале, а највећи проблем је стабилизовати подлогу. Јер, ако су стабилизатори у реду онда нема никаквих проблема.