Са кривељским рударима на њихов празник

Кашике пуне, дампери вредни

Наш рударски поздрав је “Срећно” и са том неком срећом радимо и одолевамо свим искушењима која нам задаје овај посао – каже млади багериста Саша Журкић. – Рудари су весели јуди, склони шали, али док радимо, нема места неозбиљности, морате да будете савесни и прибрани, јер у питању су животи и скупа опрема – каже Бојан Милановић, возач дампера
КОП “КРИВЕЉ”. – Рударство је посао који стаје само кад мора. Руда тече лети и зими, дању и ноћу, обичним даном и празником. Тако и за овај празник, који је и Дан Рударско-топионичарског басена Бор, рудари неће стати. Неки ће славити, а неки бити на свом радном месту, како се коме заломило. Посетили смо оне који су данас на својим моћним машинама, на површинском копу “Велики Кривељ”. Широким путевима, које огромном тежином брзо утабају, пажљиво се мимоилазе дампери. Они пуни моћно брекћу благом косином ка примарном дробљењу, они празни “веселије” хитају до багера угњездених у терасама копа. Само један од највећих може да носи 220 тона, а кошта око два милиона долара, једна гума 15 до 35 хиљада! Ове грдосије дневно прогутају и до две хиљаде литара нафте!
На једном од два “комацу” багера “ПЦ 4000”, који спадају у највеће утоварне машине у Европи, затекли смо млађаног Сашу Журкића. Он је већ седам година за командама овог дива тешког 400 тона који кошта четири милиона евра, а може годишње да утовари 15 милиона тона ископина. Јер, једном кашиком захвата 22 кубика или 50 тона материјала! Док зарива челичне зубе багера у обрушену руду, Журкић каже: – Вама се, можда, чини да је компликовано управљање овом грдосијом. Машина је заиста велика и захтевна, ризично је радити на њој, али са годинама стекне се рутина, тако да је мени сада лако. Вама са стране не изгледа тако, али погледајте, радим џојстиком, у климатизованој кабини, и овај посао ми је као вожња бицикла, кад се једном научи – то је то! Наш рударски поздрав је “Срећно”– каже млади багериста – и са том неком срећом радимо и одолевамо свим искушењима овог посла.
Одмах нам је показао и шта су искушења његове професије. Поменутом кашиком захватио је минама здробљену стену, подигао је високо и сручио у корпу дампера који је “послушно” пришао на дохват Журкићеве “снажне руке”. Пет-шест окрета и велики камион сиреном даде знак да му је довољно. Уступа место следећем чији мотор стрпљиво “преде” у близини. И, тако читаву смену, дан и ноћ, годину за годином, тону за тоном.
По “порцију” руде пришао је нешто мањи камион марке „комацу“ број 47. За његовим воланом је Бојан Милановић, један од 80 возача кривељског копа, а толико их је и у Мајданпеку. Бојан ће данас примити највеће признање, награду „Инжењер Шистек“, па се пењемо на платформу његовог камиона да попричамо. Кријемо се у хладовини корпе, а одоздо бије врелина мотора. У кабини је “друга прича”, клима ради, па возач може да издржи и летњу припеку и дебели минус. Са товаром стижемо до дробилице. Чекамо да неколико камиона пристиглих пре нас изруче свој товар, а онда и Бојан долази на ред и, возећи у рикверц, прилази великом левку. Ту почиње прво уситњавање руде и наставља се у неколико фаза све до у микроне да би се у флотацији, уз помоћ реганеса, бакар концентрисао у фин палвичастосивозелени прах. Он се отпрема у топиноцу, топи у новој флеш-пећи на 1.300 степени и излива у “црвене” аноде из којих у електролизи металурзи рафинишу најфинији борски бакар. У анодном муљу, остане оно највредније – злато и сребро – које на путу до полуга чека још неколико етапа.
Чим су чељусти дробилице прогутале товар руде, Бојан креће по нову “туру”, а ми му најпре честитамо на награди. Захваљујући се, он не заборавља своје колеге и каже: – Ове године сам ја одабран од 80 такође добрих возача и захваљујем се пословдоству на томе. Иза мене је 16 година стажа, а на овом послу остао сам најдуже. Мој отац је, такође, возио дампер, али на борском копу, и после школе ишао сам код њега, правио му друштво, стицао нека искуства. Сваки посао има своју тежину, али овај за мене није никакав проблем. Ни по киши није тако страшно, док је зими мало опасније. Клизаво је, камиони су тешки, гуме широке, па могу да побегну у страну. Али, ми смо ту да се то не догоди.
–Рудари су весели јуди, склони шали – додаје Милановић – али док радимо, нема места неозбиљности, јер увек морате да будете савесни и прибрани, у питању су људски животи и скупа опрема. Ово су велика возила и ако не водите рачуна, може свашта да се деси, поготово што нам је прегледност по десној страни смањена. Зато лака возила и радници морају да пазе где се крећу, а са колегама у камионима имамо сталну радио-везу и њоме се договарамо како да се лакше мимоиђемо, поготово ноћу и зими. Иначе, правила вожње на копу су као и у јавном саобраћају, важи правило десне стране. Поздрав и нас возача је рударско “Срећно”!