Свечано испраћени басенски пензионери

Допринос угледу компаније 

РТБ. – Традиционални свечани испраћај пензионера из борског дела Рударско-топионичарског басена Бор (РББ-а, ТИР-а и Матичног предузећа), као и „Заштите“, уприличен је 7. августа у Клубу РТБ-а Бор у Брестовачкој Бањи, а два дана раније испраћени су пензионери РБМ-а. Драган Алексић, председник ЈСО Самосталног синдиката комбината бакра, поздравио је на свечаности у Б. Бањи досадашње камарате и пожелео им срећан одлазак у пензију, добро здравље и да троше пензије што дуже. – Хвала свима што сте својим трудом и дугогодишњим радом допринели да РТБ Бор данас буде оно што је некада био – угледна и поштовања вредна компанија – поручио је Алексић.
Између два рударска празника у заслужену пензију отишло је 255 басенских радника (75 из РББ-а, 45 из РБМ-а, 133 из ТИР-а и два из Матичног предузећа). Они су, уз редовну отпремнину, добили и новчану награду предузећа.

Миломир Живковић (РББ): У рударском послу нема опуштања

Миломир Живковић је отишао у пензију са 41 годином радног стажа (са бенефицијама). Најпре је 13 месеци радио у штампарији „Бакар“ у Бору, да би 1981. године радни век наставио у Јами. Премда машински техничар по занимању, овде се запослио као КВ бравар, али је брзо напредовао – после шест месеци добио је решење предрадника, па надзорника. У Служби одржавања Јаме био је све до 1996., када је прешао у Службу за безбедност и здравље на раду РББ-а одакле је и отишао у пензију са места референта за безбедност.
–Иако нисам радио у директној производњи, могу да причам многе догодовштине и лепе ствари везане за јамски позив. Посао јесте занимљив, пун је адреналина, јер је специфично радити под земљом. Није једноставно и није за сваког, људи треба да се привикну на то. Током мог радног века сретао сам људе који су се плашили јаме и нису хтели да силазе, док су други, после извесног времена рада у њој, стекли страх, па су касније одустајали од тог посла. Рударски позив је скопчан са опасношћу, увек је потребно да човек пази, без обзира на то колико дуго ради. Никад се не зна шта ће се десити – некоме на почетку, а некоме после много година – коментарише Миломир „хлеб са седам кора“ и додаје:
–Из времена док сам био на одржавању остало ми је у сећању када смо радили на нашим акумулаторским локомотивама. Постојала је екипа која је преправила старе „вестингхаус“ локомотиве, убацила нове делове у њих и усавршила их. У Служби за безбедност је другачија борба – да се сачувају радници од повређивања. То је рад који захтева дуже времена и не даје ефекте одмах. Успели смо да после много времена смањимо број повреда, што је и циљ те службе – са 150 повреда годишње (током 80-их) у претходних четитри-пет година свели смо их на десетак, и то махом лакших, а ни оне тешке нису биле тако страшне као раније. Много је успомена и утисака о људима које смо тада извлачили, спасавали, пружали прву помоћ, пребацивали до болнице, а било је, нажалост, и смртних случајева. Само упознавање радника са прописима и превентивни рад дају добре резултате. Мада су ми претпостављени замерали да сам много строг, боље је да их уплашим на почетку, како би схватили озбиљност посла. У рударском послу нема опуштања – човек стално треба да буде на опрезу. Ту је стена која се растреса после сваког минирања. Они минирају на крају сваке смене и то што је било безбедно у претходној не значи да ће бити и у наредној. Све што је сумњиво код стенске масе која виси, треба да се провери, обори на време, како не би пала на радника.
Будући да супруга још увек ради а кћерка студира, Миломир планира да пензионерске дане потроши на сређивању куће у борском насељу „Металург“.

Сузана Ђурић (ТИР): Једна грешка може да направи много штете

Статус пензионера Сузана Ђурић званично је стекла првог јануара ове године, и то са пуним радним стажом. У заслужену мировину отишла је као руковалац система за отпрашивање у тзв. Хјустону (командна соба Топионице).
– Ово је веома одговоран посао, јер једна људска грешка може да направи много штете. Некада, док сам радила, чинило ми се да је лоше и тешко, а сада ми недостаје посао. Заувек ћу памтити друштво, колеге с којима сам делила све проблеме и неке заиста тешке тренутке у животу. Млађим колегама бих поручила да буду сложни, да не цинкаре један другог, да се штите, јер то је важно – да увек поделе добро и зло.
Пошто је недавно постала бака, Сузана ће своје пензионерске дане свакако посветити унучету.

Граде Марковић (ТИР): Да млади више поштују старије

Са дипломом аутомеханичара Граде Марковић је свој радни век почео 1972. године у АТП-у Теретни транспорт Бор. Ту се задржао до 1981., када је прешао у Ливницу бакра и бакарних легура, где је био предрадник возног парка, да би 2010. наставио у Транспорту ТИР-а као механичар у радионици за одржавање возила.
– Док сам био у Теретном транспорту често сам ишао на терен. Мало сам се мучио због тога, али сам свуда пропутовао и много видео. Међутим, када си млад ништа ти није тешко. У Ливници сам, углавном, бринуо о тракторима и виљушкарима, а у Транспорту ТИР-а о локомотивама, камионима. Посао је тежак и одговоран, понекад и физички напоран, јер подижемо мењач или неки други део. Али, све се заборави. Младима бих поручио да више слушају старије. Некада је било другачије – поштовао се бригадир, било који старији мајстор. Сада тога више нема и млади мора то да схвате и раде.
Граде се већ припрема за пресељење у Сврљиг, одакле је родом, где има кућу и планира да живи.

Љубица Нујкић (Матично предузеће): Срећна сам што сам радила у РТБ-у

Љубица Нујкић, дипломирани економиста, заслужила је пензију са 37 година радног стажа. Осим краћег периода рада у филијали крагујевачке „Заставе“ у Бору, свој радни век од 1982. „везала“ је за комбинат бакра. Годинама је радила у Служби финансија на многим пословима, и то доста одговорним.
– У захтеву за пензију сам написла: „Хвала на свему! Срећна сам што у пензију одлазим из једне такве компаније као што је РТБ Бор“. То сам написала зато што ми је посао у Басену омогућио да упознам многе људе, изградим своју личност, напредујем у служби. Имала сам прилику да се сусретнем са различтим судбинама људи из предузећа која су пропадала. Сећам се 90-их година, у време када су радници РТБ-а имали и плату, и топли оброк и превоз, они долазили и причали о својим мизерним принадлежностима. Била сам присутна и на многим састанцима у фирмама које су се приватизовале. Видела сам понашање тзв. газде према тим радницима и то ми је било несхватљиво. Зато понављам да сам веома задовољна и срећна што сам радила у РТБ-у.
Досадашња посвећеност послу омела је Љубицу да више времена проводи са кћерком која са породицом живи у САД. – Желим да одем тамо, да дуже уживам са двема унукама, да путујем са супругом, узгајам цвеће и воће у селу.

Бранислава Станисављевић (Матично предузеће): Одговорност и за „обичан“ извештај

Бранислава Станисављевић, са средњом стручном спремом, прво запослење нашла је у Општини Бор. После годину дана (априла 1977.) уследио је прелазак у комбинат бакра. У пословници РТБ-а у Београду радила је петнаест, а у Матичном предузећу двадесет година.
– Комерцијалана служба је обележила мој радни век, само што су у пословници РТБ-а то били послови везани за различите дозволе тадашњег Савезног извршног већа, папире и документацију која се прибављала када се куповала опрема или резервни делови. У Матичном предузећу прво је била набавка на домаћем тржишту, па извоз, план и анализа. Све то сам прошла и све је одговорно – од „обичног“ извештаја до краја. Све то неко користи и грешке не сме да буде. Задовољна сам колегама, окружењем, мада је раније било више дружења. У последње време темпо рада је много бржи, прописи су другачији, има много нових ствари, па стално мора да се учи.
Бранислава са осмехом на лицу завршава причу да јој је кћерка већ испланирала како ће проводити пензионерске дане и нашла јој ново занимање – „баба-ситерка“.

Мирослав Ткаченко (РБМ): Дајмо шансу младима

–У пензију сам отишао на време, са пуних 40 година стажа, месецом и 13 дана преко, и није ми жао. Своје сам одрадио поштено. Сада је на младима ред, да раде и доказују се на послу онако како смо, када смо били њихових година, то радили ми – каже кв машинбравар Мирослав Ткаченко – Коља (55), више него задовољан првим пензионерским данима које углавном проводи у Мајданпеку.
–Још су ми свежа сећања на 20. октобар 1977. године и први радни дан у машинској радионици ПУС-а, где сам радио све до 2006. године, на првог мајстора Косту Каприца и све оне који су дошли после њега. Сви су тражили да се посао обави брзо и квалитетно – каже Коља и додаје да ће посебно памтити сјајну екипу мајстора са којима је радио у Новом сервису. и који би када је од је прилика то захтевала знали да кажу “идемо” и да тако сложно, са пуно знања, уважавања, брзо и прецизно и најтеже задатке знали да обаве у рекордном року – Ма, прави шампиони. Није било посла који нисмо успевали да обавимо баш онако како је требало. Од монтаже тешке рударске механизације, преко ремонта до оправки.
Прве пензионерске дане Коља проводи одмарајући се и, како каже, у добром расположењу.

Јелица Благојевић (РБМ): Част је радити у добром колективу

Јелица Благојевић је у Руднику бакра Мајданпек стекла 39 година и неколико дана радног стажа пре него што је одлучила да радни статус замени пензионерским и тако добије више времена за породицу, децу и унуке уз које најрадије проводи прве пензионерске дане.
–Моје прво и последње радно место је Рудник бакра Мајданпек. Била ми је част и задовољство да радим у овако добром предузећу – каже увек насмејана и добро расположена Јелица. – Било је и лепих и тешких тренутака. Најтежи период је било време рата, 1999. година, али изузетно сам поносна да и тада, када су бомбе падале и када су нам биле наметнуте санкције, наш рудник није престао да ради. Чак, имали смо изузетно добре резултате, а мени је то давало снагу и оптимизам за још бољи рад.
Јелица Благојевић је у Руднику бакра почела да ради 1977. године у погонској лабораторији у Флотацији као лаборант, а након што је завршила вишу школу, као инжењер технолог радила је у служби заштите: – Читав свој радни век памтим по лепом. Радила сам са сјајним људима, имала задовољство да и колеге и руководиоци буду посвећени напретку предузећа. Радује ме да и сада Рудник бакра Мајданпек има сјајне људе који могу да одговоре највећим изазовима, да млади и амбициозни имају и воље и енергије која је потребна за развој и напредак.

Ј. Станојевић
С. Вукашиновић