Свечано испраћени мајданпечки пензионери
Милија Бранковић (ВК багериста Површинског копа РБМ-а)
Још прати напредовање радова и багере
До заслужене пензије, без боловања и одсуствовања, али и са најлепшим сећањима на рад, колеге и колектив
Са 41 годином стажа Милија Бранковић (55), ВК багериста у Руднику бакра Мајданпек, децембра прошле године започео је нову животну етапу, такозвано “треће доба” на које се још увек привикава, будући да је до пре 20-ак дана, свакодневно са моста, на улазу у град, пратио напредовање радова на Андезитском прсту и рад – багера.
– Пензионерски дани су дуги, а мене не држи место. Многи су могли да ме виде, сваки дан шетам, а док мост није порушен, стајао сам ту, посматрао како напредују радови и како раде багери – открива Милија и признаје: – Још болујем за тим багером.
Иако је рад у руднику захтеван и тежак, Милија се, каже, није штедео.
– Није лако бити багериста. Пажња је увек на максимуму, у сваком тренутку треба знати где је помоћник, где кабл, где се шта налази на возилу, где је возило, како је паркирано, и, наравно, посебно пратити рад људства, кретање помоћних екипа, све.
Мајданпечанин по рођењу, везе са рудником почео је као средњошколац на пракси, потом на феријалној пракси, а по завршеном школовању, без дана чекања, добио је посао.
– Срећан сам због тога, посебно када видим колико се деца сада муче без посла. Што се праксе тиче, била је добра, јер смо на посао стизали обучени, спремни, знали смо шта се од нас очекује – каже Милија. – Прво радно место добро памтим, на Јужном ревиру, код Старе управе. Ја млад, машина моћна и скупа, није било свеједно, очи и уши су морале да се добро отворе, да се слуша рад мотора, да се види где је ко и шта ради, али страха није било.
Милија се присећа да су у руднику тада багери били сајлаши – „марион 182“, „191“ и тако, „“марион два, три, четири, пет, шест, седам… На великом багеру „мариону седам“ радио је дуго година, а када на њега више није могло да се рачуна, онда је мењао.
– Преузео сам нови ОК багер и на њему радио 3,5 године, до одласка у пензију. Они су практичнији, са њима је транспорт могућ у раду, а стари су били компликованији, морало је да се стане, па убаци у транспорт. Ово је много брже, лакше за рад, а опет већа је одговорност, не сме да се погреши, јер за час може да се откине бустер или нешто друго, зато пажња мора да буде на максимуму.
Милија је обавезе поштовао, а у свом послу уживао.
– Најлепше је било радити прве етаже, кренути са врха рудног тела, гледати како брдо нестаје. Два, три пута сам са Југа то радио, са врха силазио у подножје, до најнижих етажа, гледао како “скидам” брдо, то је био најбољи осећај – каже Милија који из свог дугогодишњег искуства онима у руднику на почетку радног века, међу којима је и његов син који ради на Језеру, жели да пренесе да је веома важно волети свој посао: – А, ја сам багер волео. У мом радном веку није било ништа ружно, дружење са колегама је било посебно лепо, али само мимо посла. Јер, послу се требало посветити максимално, бити одговоран, а мислим да сам то био, радио сам, нисам знао за боловање, одсуство, слободне дане нисам користио, осим баш када сам морао.
Пензија је, каже, у поређењу са другима, добра, можда зато што је и рад био такав. Милија није планирао да оде из рудника и Мајданпека. И онда када су многи одлазили одлучио је да остане, па како буде. И није се покајао.
Небојша Клческо (бригадир машинског одржавања јаловишта у Флотацији РБМ-а)
Дани споро пролазе, а године лете
Са стажом од 43 године, осам месеци и четири дана, схватио је зашто се у његовој породици, генерацијама рударској, понављала та изрека
Знајући да је Небојша Клческо, бригадир машинског одржавања јаловишта у Флотацији РБМ-а, до пензије стигао након 43 године, осам месеци и четири дана рада, били смо уверени да је то много, а чули одговир над којим смо се замислили: – Није. Сећам се да сам, када сам се запослио 1. августа 1974. године и чуо да неки мајстори имају 39 година стажа, питао себе, када ћу ја да доживим те године, али прође, за час. Дани споро пролазе, а године лете, то је изрека која се понављала у мојој породици, генерацијама рударској, јер су на „хлебу са девет кора“ били и прадеда, деда, отац, браћа… Схватио сам зашто.
Тако причу о радном веку у мајданпечком Руднику бакра започиње некадашњи најбољи радник Флотације, али и човек кога многи знају као једног од најбољих мајданпечких шахиста.
– Почео сам као приправник у доњој групи у Флотацији где сам као машинац радио на одржавању до пребацивања и полагања приправничког у Филтражи, па на Старом злату, Белом двору, па опет у Флотацији и онда на јаловишту, до пензије – каже Небојша.- Најбољи радник Флотације био сам у време када је она имала више запослених него цео данашњи рудник, што није било лако јер се радило много, свих 11 секција било је у погону, производња је била велика.
Он истиче да је у дугом радном веку било и доброг и лошег, али када се књига склопи, памти се само лепо, а то је сјајно дружење, и то уз рад на који су и сада поносни.
– У то време, као стипендисти рудника, ни дан нисмо чекали посао, посао је чекао нас. Мени је најтежи био почетак, улазак у један тако велики погон и систем у коме све треба да функционише, па и ја као његов део, окружен огромним машинама и људима које нисам познавао, али сам се убрзо снашао и схватио да је за успех у послу од пресудног значаја добра организација, да се посао воли и ради са вољом – сазнали смо од Небојше. Млађим колегама поручује да сваки посао треба радити са пуно пажње, јер ће баш то затребати касније. – Сваки посао у руднику се после извесног времена понавља, па је важно знати шта је и како одрађено некада. Рудник је специфичан, ту нема и не сме да буде пуког отаљавања посла.
Причу илуструје сећањем: – Својевремено, радио сам већ на језеру, позове ме управник Флотације да помогнем због проблема на Новом злату, јер вертикална пумпа не ради, недостаје лежај. Одговорим да нема проблема, јер резервни имамо на залихама, а он ме упути да пословођи тог погона помогнем. Позовем колегу и кажем да тај лежај има у алатници, а он стане да ме уверава да нема. Некако га наговорим да пошаље колегу у алатницу и уђе два корака право, а онда два лево, па потражи четврти лежај у низу, у браон кутији. Још се препричава њихово гласно ишчуђавање: – Па, ово је невероватно! Он види одозго са Језера, а ми два дана овде не успевамо да га пронађемо.
Никада није био у дилеми да напустим рудник, а нада се да ће и његов син, успешан студент менаџмента, добити прилику за рад у истом колективу: – Руднику желим да буде јак, гигант, као некада, када сам ја почео да радим, да у њему ради свих 11 секција, да опет даје по 30 и више вагона концентрата, да млади Мајданпечани имају посао, јер би то допринело и развоју града.
Кроз смех и шалу каже да је знао да је тако добро, отишао би у пензију пре 20 година – све је добро, човек се на добро лако привикне, коначно има времена за све, пензија је солидна, а зна и да је за сваку најважније – да траје. – Смеју се када кажем да је сада привилегија доживети пензију. А, тако је – тврди Небојша Клческо коме пензионерски дани очигледно пријају, јер коначно има више времена и за неке своје љубави.
– Шах- клуб је 2011. године био пред гашењем. Постао сам његов председник, консолидовали смо се, стали на чврсте ноге и играли регионалну, па српску лигу, а ове године и на првенству државе као једина екипа из Тимочке Крајине – похвалио се Небојша додајући да је водио и школу шаха.
Љубица Буђелан (Рудник бакра Мајданпек)
Од боловања – породиљско, од закашњења само два
Љубица је срећна што је радни век провела у РБМ-у и радује је сваки сусрет са некадашњим колегама, а у пензионерским данима – ужива
Љубица Буђелан (56) у Мајданпек је дошла из оближње Рудне Главе, а радни век започела у Руднику бакра 25. јула 1977. и радила до 26. децембра прошле године. Како је ту свила породицу, добила сина, Мајданпек је већ 36 година њен град у коме живи са супругом, док син који је завршио информатику, већ четири године ради у Београду.
– Радила сам 37,5 година, не знајући за боловање осим породиљског. Прво на Железничкој станици као референт отпреме, па после у магацинској служби, а све време у Руднику – прича Љубица и додаје да ће радни век памтити по другарству, пријатељству, дружењу. – Са колегама сам увек лепо сарађивала, слагали смо се и покушавали да једни другима помогнемо. Мислим да ме памте по добром расположењу, јер сам увек покушавала да будем позитивна, насмејана, да се нашалим и објасним да ћемо такви бити конструктивни и пре доћи до решења за сваки проблем.
Из свог дугогодишњег искуства за младе има поруку да дају све од себе, шта год радили, а да посао који раде и који им омогућава егзистенцију воле. – Важно је бити заинтересован. Јер, сваки посао може да се научи. Ја сам посао волела, волела да комуницирам са људима, али сам, пре свега, била спремна да радим. Не волим нерад, неодговорност, за 22 године можда сам једва два пута закаснила на посао. Човек треба да цени себе, да би га и други ценили, а све може да се научи, све да се схвати, када има добре воље. Треба покушати.
У магацину где је радила 22 године није било лако. Дешавало се да стигне камион, па робу треба истоварити, евидентирати, ускладиштити, ставити у рафове и све добро познавати. Све то је добро савладала, па и да је сада позову, мисли да би знала да се снађе и по шифри и сваком другом податку. То, наравно, после седам месеци пензионерског стажа једноставно није могла да заборави.
Љубица каже да је “треће доба” почело лепо: – Супер је. Имала сам неку врсту фобије, знајући да не могу да седим, питала сам се шта ћу да радим, како ћу, али сам брзо пронашла себе. Повремено одем у посету сину, свако поподне прошетам по сат времена, погледам неку серију и време прође. А, и пензија је сасвим у реду – казала нам је Љубица додајући да јој у граду недостаје мало више забаве, да би волела да има где да се изађе и послуша музика. Додуше, са супругом који је, такође, пензионер РБМ-а, често негде отпутује, па задовољно каже: – Само да нас здравље послужи, овако се може.