Жене нису слабији пол, тврди Кинескиња Мјао Иђије у разговору с поводом

„Снагу не одређује пол, већ карактер и способности“

Мислим да су жене унапредиле свој положај у друштву, јер све више њих инсистира на самосталности и каријери. Притом, сматрам да даме уопште не треба третирати и посматрати као слабији пол, каже докторанткиња антропологије на Филозофском факултету у Београду, Кинескиња коју колеге у Бору зову Искра. – Ова млада жена одважила се да каријеру гради у далекој земљи, па се понекад осећа усамљено, али сматра да ће јој образовање најбоље помоћи да пронађе свој животни пут. – У интервјуу за „Колектив“ Искра на одличном српском открива како се у Кини обележава Дан жена и коме ће она честитати празник, а тврди и да је српски језик много тежи од кинеског

СЗК. – Докторанткиња антропологије на Филозофском факултету у Београду, двадесетшестогодишња Мјао Иђије је једна од око хиљаду жена запослених у Србија Зиђин Копер. У Србију је први пут дошла пре шест година и то преко студентске размене између Гуангдонг Универзитета за иностране студије, где је уписала смер „Српски језик“ и Универзитета у Београду. Као студент на размени, у Београду је те 2019. остала годину дана, потом се вратила у провинцију Шанси и родни град Ђинченг да дипломира, а онда је, одлучивши да усаврши језик за који се школовала, поново дошла у српску престоницу где је на Филолошком факултету магистрирала српски језик, културу и књижевност. Школовање је наставила из радног односа јер је 2021. године, одмах након завршених основних студија, дошла у Бор и запослила се у Србија Зиђин Копер као преводилац кинеског и српског језика.

–Као млада жена која је одлучила да каријеру и живот гради у далекој земљи понекад се осећам усамљено. Баш из тог разлога сам одлучила да наставим школовање, јер мислим да само тако могу да пронађем свој правац и пут – каже нам Мјао коју колеге и колегинице из Бора зову Искра.

Додаје да млађег брата, оца и мајку није видела од новембра прошле године, када је била на одмору у Кини, и да јој недостају. Ко највише, открива у одговору на питање како ће провести Осми март.

–Традиционално тога дана прво позовем маму, па ћу тако урадити и сада. Сваке године најпре са њом славим Дан жена и заједно се радујемо празнику. Цвеће ћу поручити преко интернета.

У наставку разговора Мјао нам открива и како се у њеној земљи обележава Међународни дан жена. – Тај дан се у Кини обележава уз бројне промотивне акције у продавницама, слично као када је у Србији „Црни петак“, с тим што су на попусту само производи које користе жене.

Као докторанткињу антропологије питамо је и за мишљење о положају жена у друштву, односно да ли је нежнији пол успео да се избори за равноправан статус са мушкарцима. Мјао верује да јесте.

–Мислим да су жене унапредиле свој положај у друштву, јер све више њих инсистира на самосталности и каријери. Притом, сматрам да даме уопште не треба третирати и посматрати као слабији пол. Снага није одређена полом, већ карактером и способностима појединца. Зато је важно да их друштво охрабри да се окушају у свим пословима који их занимају – каже Мјао.

Познавање српског језика помогло јој је да брзо стекне пријатеље међу колегама и колегиницама у Србија Зиђин Копер, али Мјао предност даје лепшем полу.

–У Србији сам, пре свега, стекла пријатељице. Иако су мушкарци у почетку били врло отворени и комуникативни, показало се временом да су жене ипак искреније и солидарније. Са колегиницама из Бора имам много заједничких тема које превазилазе границе условљене националном припадношћу. Разумемо се, бринемо једна о другој, поштујемо се и шалимо. Подједнако као са мојим сународницама. Због тога мислим да су наше сличности много веће од разлика – прича Мјао и то на одличном српском. Она, међутим, није потпуно задовољна тиме како је савладала језик и тврди да је српски много тежи од кинеског. – Још увек има много ствари које не разумем и мислим да ћу се целог живота усавршавати, све док га у потпуности не савладам – одлучна је ова скромна девојка која данас у Србија Зиђин Копер обавља послове у сектору људских ресурса.

У Србији јој, како сама каже, највише недостаје кинеска кухиња. Другу врсту хране, ону којом храни душу и срце, пронашла је и у Бору. Са момком Пан Боом у слободно време воли да посећује различите крајеве Србије и упознаје њене обичаје, веровања и културу, баш онако како и приличи будућој докторки антропологије.