Они носе производњу на кривељском копу

 Три деценије између две сирене – минерске

Кад се огласи она друга значи да је минирање успело, да је свако у екипи добро обавио посао и да су испоштовани сви захтеви дугогодишњег пословође Горана Петровића у погледу безбедности људи и машина. Каријеру је започео на борском копу, наставио на кривељском, „Церову“ и Заграђу, обучио је много младих палилаца, али увек истиче да је ово посао који никад не зависи од једног човека
КОП „КРИВЕЉ“. – Горан Петровић је један од тројице пословођа-минера на кривељском копу, који је почео на Борском, све време ради на копу „Кривељ“, али је и двапут је отварао „Церово“, минирао у Заграђу и Белоречком пешчару. Готово сва минирања у борским рудницима последњих 27 година нису прошла без Петровића и баш такви, искусни минери, данас су потребни – каже управник Милан Делић. Јер, млади радници долазе – одлазе, а Горан је многе од њих добро обучио, пошто је много тога и сам научио од старијих пословођа и инжењера.
–Горан је „комплетан“ у погледу струке и врло одговоран и као радник и као човек, цењен и важан не само за кривељски коп, већ и читав РББ – истиче Делић. – До најситнијих детаља планира минирање, а посебно склањање машина и људи. И, док се потпуно не испоштују његови захтеви – нема минирања! Захваљујући томе никад нисмо имали оштећења машина нити повреде, а својим проценама колико експлозива у коју бушотину да се стави, колика да буде висина чепа, на који начин да се активирају, увек је постизан и други циљ – одговарајућа гранулација минираног материјала.
Као што се много тога у животу деси случајно, тако се и Горан – како нам рече довршавајући серију мина при дну копа – некако нашао међу минерима. Од почетка радног стажа, од палиоца мина, полако је напредовао до пословође. Познату опаску да се у минерском послу само једном греши он овако коментарише: – Ово је посао који никад не зависи од једног човека. Овде је битна комплетна екипа, како је синхронизована тако се и посао обави. Најпре зависи од наших колегиница у магацину које доносе средства која ми бирамо сходно томе каква се средина минира, потом од палилаца мина који прате цео процес, па од наших добављача какав су нам експлозив данас направили и дотерали, али и од договора са пословођама и инжењерима у смени, као и геолозима о томе каква је средина коју минирамо. Доста нам значе и информације од самих бушача – како је протекло бушење и да ли има промена на терену након бушења. Од свих тих сазнања зависи колико ћемо експлозива ставити. Читав тај процес заокружује се тим једним минирањем „смештеним“ између две сирене и оно мора бити ефектно и безбедно.

Безбедност људи и материјалних добара за Горана су на првом месту, јер средства која се користе класификована су као опасна. Због тога минер и пре него што крочи на коп мора да научи чега и како треба да се пази. – А, нама који смо у овом послу већ дуго кључно је да ли постижемо основни циљ – уситњеност материјала од које зависи даљи процес – утовар, превоз и прерада руде. Она се остварује одговарајућим растојањем између мина и геолошким подацима о терену тако да су бушење и минирање два неодвојива посла. Добра процена серије, односно избор геометрије бушотина, количине експлозива по свакој, начин иницирања (милисекундно са успорењем, мања целина, већа), резултирају жељеном гранулацијом. Тако се избегавају крупни комади који не могу на дробљење па се, ако је реч о руди, не искористи, а ако је јаловина вози на планир и тако повећавају трошкови.
– Овде радимо са експлозивним смесама типа „анфо“ и „слари“ – објашњава Петровић. – „Слари“ су експлозиви за оводњене бушотине, а „анфо“ за суве. Количина која иде у једну бушотину зависи од више фактора, али је у просеку од 300 до 500 килограма. То значи да за једну класичну серију овде може да се употреби десетак – дванаест, можда и двадесет тона. Данас ћемо активирати серију од двадесет бушотина, али одмах да нагласим да овде на кривељском копу радимо мање серије са мање експлозива првенствено због близине села и смањења потреса који могу да изазову пукотине на зградама. Сваког дана минира се нешто друго, нека друга стена, на другом делу копа, па је овај посао занимљив, захтеван и никад није завршен опаљивањем серије. – Сигнал за престанак радова на минирању оглашава се тек онда кад минери прегледају серију и установе да су све бушотине инициране и сва експлозивна пуњења обавила свој посао. Ретки су случајеви, али се деси, да мина не опали. Тада је обезбедимо и, ако услови дозвојавају, активирамо у истом термину.
Највеће минирање у каријери Горана Петровића, а он каже и једно од највећих минирања у Европи које није превазиђено до данашњих дана, било је минирање при отварању рудника „Церово“ са 624 бушотине и око 244 тоне експлозива! Отуда је порука нашег саговорника младима који воле изазове да ће их као минери имати целог радног века. Горан је, иначе, отац три кћери: 17-годишње Анђеле, 16-годишње Кристине и деветогодишње Петре које су одлични ђаци.