Они носе производњу на кривељском копу

Годинама међу најбољима

Предраг Пеђа Пауновић се домаћинским односом према бушилици са којом ради и ударничким билансом који постиже, за седам година рада доказао не само као један од бољих бушача, већ и као млад радник спреман да прискочи где год и кад год затреба
КОП “ВЕЛИКИ КРИВЕЉ”. – Површински коп “Велики Кривељ” већ дуго је најсветлија тачка и најпоузданији извор бакра и метала који га прате у Рударско-топионичарском басену Бор. На њему се годишње избуши, минама растресе, багерима утовари, дамеприма и тракама превезе десетак милиона тона руде и много више јаловине. Тај пут ка руди који су геолози одавно открили у долини Кривељске реке поново започиње бушотинама, али овога пута не километарским, већ од највише 20-ак метара, пречника 25 сантиметара. Минери у њих, у складу са тврдоћом терена, сипају експлозив, мине груну и уситне стену, а онда багери и камиони, етажу по етажу (високе су 15 метара) силазе до руде. Исто тако настави се у руди, а на једној тзв. експлоатационој бушилици (оне које користе геолози су истражне), већ седам година ради 32-годишњи Предраг Пеђа Пауновић. Он је кренуо рударским стопама свога деде Душана, багеристе на овом копу од самог отварања. Отац му је флотер, а рођени брат такође ради у флотацији.
За минулих седам година – како нам рече управник копа Милан Делић – Пеђа је увек био у врху по избушеној метражи, тј. предвиђеном нормативу. Није имао хаварија ни пехова, чува машину и даје максимум, а учествује и у другим пословима на копу као што је, примера ради, такозвано путовање, односно премештање багера. Један је од вреднијих радника и радо га узимају за пример. Пеђа је одрастао у оближњем Бучју, ту иза брда, одакле су његови, а сада живи у Бору са породицом. Има сина Павла од пет година. Од малена је хтео да се бави рударством и завршио је за рударског техничара. На копу је од 2010. године као бушач, најпре на старим, а кад су стигле нове прешао је на нову бушилицу.
–Кад дођемо на машину најпре је прегледамо да се уверимо да ли је све исправно. Већ је одређено где, колико и како треба да се буши, а дневна норма зависи, пре свега, од средине коју бушимо. Ако је мекше, уради се много више од норме. Ако је тврђе, онда мање. На бушилици смо обично по двојица, али кад су годишњи одмори није проблем ни да је сам опслужујем и њоме рукујем. Пре него што крене, а и током рада, мора да се води рачуна о безбедности. Да није под неком етажом где се одроњава камен који може да је оштети, јер реч је о машини која кошта нешто мање од милион долара, а онда и да ли је добро нивелисана како се бушотине не би зарушавале. Водимо рачуна и о геометрији бушења (које може бити пет пута пет, шест пута шест или седам пута седам метара), сходно чврстоћи стене коју одреде геолози. На дисплеју пратимо и све параметре њеног рада: притисак, температуру, ротацију… А, кад водите рачуна о свему – резултат сам дође.
Није једноставно и дати максимум и сачувати бушилицу, али Предраг каже да увек пази да се машина не префорсира: – То нам је и инструктор саветовао кад нас је обучавао. Казао нам је колико највише може да буде притисак за бушење и све остало. Током целе смене настојимо да одржимо ту меру између техничких могућности бушилице и њеног учинка тако да се не може догодити да ми избушимо 500 метара, а колега у наредној ни 100. Јер, за предузеће су важне све смене, не само наша.
Пеђа ради свој посао и дању и ноћу, и зими и лети, и то искуство говори да је најкомпликованији ноћни рад. Мања је прегледност, мора да обрати пажњу да гусеницама не прегази шлеп-кабл (у коме је напон од 6.000 волти), да прегледа ротациону главу кад наставља шипке итд.
–Задовољан сам својом зарадом која је између 65 и 70 хиљада динара – каже наш саговорник. – Ту рачунам и стимулацију која последња два месеца директно зависи од норматива (избушених метара) и може да изнесе и до 12.000 динара. Јуче сам, примера ради, избушио 200 метара, а оптимум је око 300 по смени кад машина има добар „плац“ и кад нема минирања у току смене (јер тада мора да се склони да не би била оштећена, па да се опет врати). Кад би доток делова и њихова планска замена ишли са још мање чекања, урадило би се више јер би се губило мање времена него кад бушилица стане због квара. То би омогућило већу метражу, предузећу више руде, па и бољу зараду.