Бобан Тодоровић, директор Топионице и рафинације бакра

Поштовање се стиче радом

Препознао сам да Бор и Србија не треба да буду феуд, већ, по знању, карактеру и резултатима рада, треба да се поредимо са најбољима у свету. – Завршетак нове топионице тек ће у будућности показати колико је то врхунски пројекат, вероватно један од најбољих у свету, на који ће житељи града бакра бити веома поносни. – У свим активностима покушавамо да покренемо што већи број инжењера (у ТИР-у их има 160) и техничара, јер је тимски рад важан за решавање проблема

ТИР. – Један од четворо овогодишњих добитника награде „Инжењер Шистек“ је и дипл. инж. металургије Бобан Тодоровић, директор Топионице и рафинације бакра Бор. У образложењу овог лауреата највећег басенског признања пише да је „награда резултат свега што је као инжењер досад урадио за ТИР, односно РТБ. Један је од аутора еколошке студије за комбинат бакра коју је прихватила канадска банка за развој (ЕДЦ). Заједно са Тимом Смитом, председником Светске организације металурга, учествовао је у избору најбоље опреме за нову топионицу. Више пута излагао је научне радове из области металургије у земљи и у иностранству. За учињена доброчинства завредео је Орден Светог Саве ИИ реда, а организовао је и многа спортска и друга дешавања у Бору.“
Тодоровић је рођен 1970. године у Бору, где је завршио основну и средњу школу и Технички факултет (одсек за металургију). Након дипломирања 1997. кратко време је радио на факултету, а следеће године почео је радни век у РТБ-у. Веома је поносан на своје корене, јер је трећа генерација у породици која ради у Басену (отац на Површинском копу у Бору, а деда у Топионици). И Бобан се обрео у Топионици, где је прошао све етапе обуке младих кадрова – најпре као инжењер приправник, потом четири године као сменски инжењер, 2003. постаје руководилац пржења и топљења, 2006. конвертора и рафинације, 2008. технички руководилац Топионице и 2010. директор ТИР-а. Занимљиво је да је као 39-годишњак постао најмлађи директор у историји комбината бакра дугој један век и једну деценију.
–Било је изузетно тешко радити нарочито од 2000. до 2006. због старе опреме, притом лоше одржаване, недостатка концентрата, неразумевања пословодства за развојне програме предузећа. Озбиљни помаци на том плану почињу 2008. и 2009., када је почело да се размишља о новој топионици, новој фабрици сумпорне киселине и, као круна свега, модернизацији технолошког поступка у Електролизи, Златари, Регенерацији и Преради метала. Препознао сам да Бор и Србија не треба да буду феуд, већ, по знању, карактеру и резултатима рада, треба да се поредимо са најбољима у свету. Последњих година јача еколошка свест радника и грађана Бора, тако да ће завршетак нове топионице тек у будућности показати колико је то врхунски пројекат, вероватно један од најбољих у свету, на који ће житељи града бакра бити веома поносни – каже Тодоровић.
Наш саговорник истиче да је он сам нарочито поносан и на неке „мале ствари“ које је пословодство ТИР-а урадило, пре свега, на третман отпадних вода из Електролизе. Тамо се просечно добијају четири тоне бакра месечно, односно око 50 тона годишње, са значајним економским ефектима за компанију. Њима доприносе и бакарни одливци, тешки преко 40 тона, претопљени у мају ове године који су, као „заробљени“ капитал стајали шест година. Решено је, „на прави инжењерски начин“, и хлађење конверторских гасова, што је побољшало рад Фабрике сумпорне киселине.
– У свим активностима покушавамо да покренемо што већи број инжењера (у ТИР-у их има 160) и техничара, јер је тимски рад веома важан за решавање проблема. Сада су све снаге усмерене на завршетак пројекта нове топионице. Већ смо почели програм обуке кадра за рад у будућем постројењу. Углавном смо се определили за најмлађе људе, њих стотинак из Топионице и Службе за развој и инвестиције ТИР-а – наглашава челни човек металуршког предузећа.
Пошто је одмах након дипломирања уписао и постдипломске студије, које због професионалних обавеза није успео да заврши, додаје да ће уложити све напоре, како би их у току наредне године привео крају. Тодоровић је доказао и да је велики хуманиста, јер је и као директор и као појединац помагао многим акцијама у Бору (најновија је осветљење цркве „Свети Ђорђе“) и селима (црква у Слатини), као и других верских објеката. Пошто се и сам некада бавио рукометом, познат је и као спортски радник (организатор финала Купа Србије у рукомету за 2012. годину у Бору). Ожењен је и има две девојчице. Каже да тешко усклађује пословне и породичне обавезе, али када је код куће, онда је прави отац и супруг. – У животу је важно бити одговоран, коректан према свима, поштовати људе, раднике. Само таквим односом можете и од других очекивати да вас поштују, а то се заслужује карактером, радом и резултатима рада – поручио је младима и својим колегама.