„Кафић“ у борској „Јами“ посетило хиљаду људи из земље и иностранства
Књига утисака пуна хвале
Син бившег логораша који је за време рата радио у борском руднику допутовао је чак из Америке у Бор да види где му је отац био заробљен и где је радио. – Он је најемотивније доживео силазак у „Јаму“ и боравак у „кафићу“, док су најуплашенији били борски лекари, а највеселији бајкери из Немачке, Аустрије, Белгије и Холандије. – Учитељице из Смедеревске Паланке најрадозналије
ЈАМА. – Од тог 30. јануара, када је званично отворен, до сада, „кафић“ у борској „Јами“ посетило је око хиљаду људи. Да ли је било више домаћих или страних посетилаца не може прецизно да се одреди, али су сви они углас говорили да је боравак 400 метара под земљом, иако краткотрајан, занимљива авантура и јединствен осећај. О томе, у ствари, најбоље сведочи књига утисака која је пуна речи хвале и то на разним језицима. Ко зна енглески, грчки, кинески или немачки, на пример, може да прочита да је посета „кафићу“ фасцинантан и врло упечатљив доживљај. То је општи заједнички утисак, иако је сваки посетилац доживео „Јаму“ на свој начин.
Да бисте посетили „кафић“ на XI јамском хоризонту и попили сок, кафу или неки други топли напитак 400 метара испод земље, потребно је да се најпре јавите најближој туристичкој агенцији. Она ће вам узети основне податке, доставиће их надлежној служби РББ-а, а онда ће са „Јаме“ стићи информација када и у које доба дана је силазак у „кафић“ могућ. Усклађивање термина посете са радним обавезама је неминовност јер је реч о активном руднику, па производња увек има предност. У принципу, у „кафић“ под земљом може се сићи сваког радног дана у преподневним сатима, а најприкладније време је између 10 и 12 сати. Доле не могу млађи од 16 година јер тако каже Закон о рударству, а сви који одлуче да сиђу, пре тога потписују изјаву да то чине на сопствену одговорност, што се здравља тиче, док за безбедност посетилаца гарантују надлежни у „Јами“.
Он је допутовао чак из Америке у Бор да види где му је отац радио док је био у заробљеништву. Јер, у Руднику су, подсетимо, у току Другог светског рата радили заробљеници, углавном Јевреји. Професор Спира се до танчина распитивао о радном логору „Берлин“ и о старом рударском окну „Вајферт“, које му је помињао отац, а дуго је стајао и пред спомеником у кругу „Јаме“ подигнутим свим логорашима. Емоције су га надвладале када су му јамци на поласку поклонили грумен руде, па је, кажу, замолио водича да га на пар минута остави самог, да се у миру помоли за оца.„Кафић“ су недавно посетили и пензионери из Словеније који су у доба велике Југославије једне зиме санирали далековод у Бору, потом група Кинеза, Корејанаца, борских студената и многи други. Наравно, 400 метара испод земље кафу су попили и Здравко Чолић, Веран Матић, Хилдегард Гацек (ЕБРД), као и бројни српски политичари.
Најуплашенији су, по речима водича, били борски лекари, највеселији бајкери из Немачке, Аустрије, Белгије и Холандије, а најрадозналије су биле учитељице из Смедеревске Паланке.„Којом брзином се креће лифт“, „колико траје вожња лифотм“, „колико је дубока јама“, „има ли жена у руднику“, питања су која, како кажу водичи, посетиоци најчешће постављају. Љубопитљиви су и студенти, деца рудара, али и борски пензионери који никада пре нису имали прилику да сиђу у Јаму (иако су многи, рецимо, цео радни век провели у РТБ-у). Зато се сви редом слажу, чак и туристичке агенције у Србији, да је идеја о „кафићу“ у средишту земље одличан маркетиншки потез.
