Награђени градитељи нове топионице: Бранислав Пејић

„Посао је тежак ако га не знаш“

Најтеже и најспорије је било провлачење панела, јер нас седам-осам треба да се пореда, како би се панел провукао између скела и конструкција и дошао на своје место. – Највиши објекат који су покривали висок је 40-45 метара. – За ову награду квалификовали су ме моје искуство и залагање – казује Пејић

РТБ. – Трећа награда за најбоље раднике подизвођачких фирми на пројекту „нова топионица“ у септембру отишла је у руке Бранислава Пејића („Трнићи Инвест“) из Завидовића у БиХ. Овај кршни 57-годишњак, по занимању аутомеханичар, од 1977. ради као лимар. Прво запослење нашао је у „Криваји“ из Завидовића, и ту је радио све до1992., када је рат све прекинуо. После страхотних ратних година вратио се у Завидовиће (централна Босна), јер „лепшег места на свету нема, а из реке Криваје воду можеш пити“. Најпре се латио приватног посла, али је након извесног времена прешао код „садашњег газде“, и ту је већ 12 година. Са „Трнићи Инвестом“, фирмом која се претежно бави тзв. покривачким радовима (постављање кровова и фасада од лима), градио је и улепшавао зграде у Београду, Новом Саду, Подгорици. . . А, онда је дошао ред на Бор. Каже да се одлично сећа првог панела који је истоварио код Фабрике сумпорне киселине пре тачно две године.
– После смо прекидали посао, али последња три-четири месеца смо стално на градилиштима нове топионице и фабрике сумпорне киселине. Из моје фирме, зависно од потреба, 15-20 радника је стално присутно на оба градилишта. Покривамо зграде, а што се тиче већих, посао приводимо крају. Остала је још једна и неки ситнији послови да се заврше. Најтеже и најспорије је било провлачење панела, јер нас седам-осам треба да се поређа, како би се панел провукао између скела и конструкција и дошао на своје место. Није нама тежак панел (од лима и минералне вуне), дизалица га подиже, али наше је да га усмеримо где треба и да се притом не оштети. И опасно је – највиши објекат који смо покривали висок је 40-45 метара и то је највећа висина на којој смо радили – казује Пејић.
За нашег саговорника, како сам тврди, у лимарији нема ничег непознатог. Први лим почео је да поставља давне 1977. године и то ради до данас. На нашу опаску да је добро испекао занат, шеретски одговара да га је и „препекао“. – Посао ми није тешко пао, јер га радим целог живота. Ниједан посао није тежак ако га знаш, напротив тежак је ако не знаш да га радиш. Зато сматрам да су ме за ову награду квалификовали моје искуство и залагање. Али, овде су ми најтеже пали димови што даве“.
Не мање теже од већ поменутих, Браниславу пада и одвојеност од породице коју теренски рад неминовно доноси са собом – од супруге у Завидовићима, ћерке која студира у Бања Луци. Али, још један члан породице Пејић је у Бору – син који, такође, ради на градилишту нове топионице. Иако је завршио за бравара, и он се бави лимаријом. – Видео да тата добро зарађује, па решио да му се придружи.