Награђени градитељи нове топионице: Горан Николић

Човек (ни)је птица

У послу ми ништа није страно, навикао сам на висину. Уз опрез и одговарајућу опрему, ништа није проблематично. Имамо појасеве да се везујемо, у корпи продужне гуртне, све по стандарду – казује 34-годишњи електротехничар из Сопота

РТБ. – Горана Николића, једног од другонаграђених у избору за најбољег радника подизвођачких фирми на пројекту „нова топионица“ у септембру, затекли смо у корпи дизалице „небу под облаке“. Заједно са колегама из Енергопројекта Опрема развлачили су каблове на градилишту фабрике сумпорне киселине. Када се приземио, одвезао је појас, изашао из корпе и разговор је почео уз његову опаску да „пожуримо, јер посао чека“. Додаје да сада раде од седам до 17 часова (по сменама и викендом), а ни она прва (јутарња) полусатна пауза још увек није почела, па да не губи време.
Овај марљиви 34-годишњак, по занимању електротехничар, иза себе има већ 12 година радног стажа. Одмах по завршетку Електротехничке школе, запослио се у Електродистрибуцији Сопот, где је провео три године. У међувремену, посредством Енергопројекта, отишао је у Ирску и тамо радио на далеководима. По повратку у земљу остао је у овој београдској фирми. Тако је већ девет година птица на далеководима широм Србије („нема места где нисам био“), а, у међувремену, ради и на градилиштима. Досад је учествовао у изградњи олимпијског села (Универзијада), Блока 26 на Новом Београду. . . Тачно се сећа датума када је дошао у Бор – 23. јуна 2013. године.
– За непуних годину и по дана радио сам на оба градилишта. Посао је сличан оном од пре, једино што ми смета је загађење сумпор-диоксидом. У послу ми ништа није страно, навикао сам на висину. Код мене нема тог страха, као да сам човек-птица. Питате ме да ли је овај посао напоран, опасан, ризичан. Уз опрез и одговарајућу опрему, ништа није проблематично. Имамо појасеве да се везујемо, у корпи продужне гуртне, све по стандарду. Тренутно радимо на висини од 15-20 метара. Јесте мало напорно, радимо и викендом, јер се трудимо да испратимо оних 60 сати недељно. Али, све се може издржати. Када уђеш у форму, нема краја. Само посао је велики, обиман, има много фирми, па морамо чекати да свака заврши свој део. Једино то мало кочи. Међутим, све у свему, иде добро – казује Николић.
На наше питање чиме је заслужио награду, Горан одговара да је предлог потекао од Мирка Грчића, руководиоца свих електрорадова на пројекту „нова топионица“, са којим доста сарађују. – Наишао је када тренутно нисам радио, па му се то није свидело. Следећег пута је видео да посао иде брже и сматрам да је то учинио како би ме мотивисао. И заиста награду доживљавам као подстицај за даљи рад. Драго ми је да је неко приметио мој труд.
Док је био младић, Горану нису толико сметале „чари“ теренског посла. Сада му најтеже пада одвојеност од породице, јер се у међувремену оженио и добио две кћеркице. – Раније је било мање посла, па смо чешће ишли кући, а сада једном месечно и онда хрлим у њихов загрљај.