Представљамо „Шистековце“: Дејан Несторовић (ТИР)

„Нерад, недисциплину и неодговорност – не волим!“

Нова топионица је, што се тиче гасова и прашине, идеална за рад. У старој је опрема била дотрајала, све се радило на основу искуства, а овде има параметара на основу којих у сваком тренутку можеш да одредиш где се и шта дешава и да предухитриш квар на агрегату – рекао је Несторовић. – Било је проблема у новој топионици, али проблеме треба решавати а не бежати од њих. Ако волиш то што радиш, успех је достижан и загарантован

ТИР. – Један од четворице овогодишњих лауреата награде „Инжењер Шистек“ је конструктор техничар Дејан Несторовић из Топионице. У образложењу овог добитника највишег басенског признања пише „да је досадашњи радни век провео у Топионици на одговорним пословима, почев од машинског одржавања до организације и контроле на експлоатацији и одржавању компресора и ваздуховода, где постиже одличне резултате. Учествовао је у изградњи и пуштању у рад нове топионице. Одличан је организатор послова, прави пример преданости послу, уређајима и средствима за рад, савесно и одговорно обавља радне задатке. Поседује организационе и моралне особине које су, заједно са личним знањем и дугогодишњом применом у решавању проблема у погону, створиле ауторитет код непосредних извршилаца у погону и колега из осталих бранши.“
Разговор са овим надасве вредним, али скромним човеком дао је „крви и меса“ помало сувопарном образложењу за најпрестижније признање компаније. Дејан је рођен 11. августа 1969. године у Шарбановцу, где је завршио основну, а у Бору Електро-машинску школу на одсеку конструктор техничар (смер – механичар за одржавање машина). Запослио се 1988. у Топионици (одељење компресора). После две године стекао је и пети степен за машинбравара. Радни век од близу три деценије (првих десет година имао је бенефицирани радни стаж) почео је као бравар, затим је постао техничар, па пословођа одељења компресора, а од пре три године и руководилац одржавања и експлоатације компресора.
Увек спреман да прихвати савете и нова знања, Дејан је у почетку учио од старих мајстора и радио шта су му претпостављени говорили. Како је напредовао, морао је сам да води бригаду и организује посао. Најгора ствар је била, како каже, што је после одласка старих мајстора остало мало њих који су знали тај посао. Када се Дејан запослио у одељењу компресора било је 12 радника (у једном тренутку остала су само двојица), а сада их има петорица. Поред осталих обавеза, Дејан води и екипу која само прати рад компресора (раније их је било 16 – по четири у смени, сада шест). Успешно је завршио стручну обуку у Финској за одржавање опреме у новој топионици. О новим пирометалуршким постројењима и технологији говори само у суперлативу – супер, одлична. . .
– Пошто смо због обавеза у старој топионици врло мало присуствовали градњи и монтажи нове, обука нам је много значила јер смо видели како све то функционише. Када је реч о машинском одржавању, питали смо за сваки агрегат, шта има од резервних делова, на колико се мења, шта је најважније имати од делова на залихама. По повратку смо имали визију како то изгледа, а убрзо потом почела је да ради и наша топионица. Од тада више времена проводим тамо на одржавању него на компресорима. Нова топионица је, што се тиче гасова и прашине, идеална за рад. У старој је опрема била дотрајала, све се радило на основу искуства, а овде има параметара на основу којих у сваком тренутку можеш да одредиш где се и шта дешава. То је много добро зато што можеш да предухитриш квар на агрегату – рекао је Несторовић.
Уз оцену да је старт нове топионице био најтежи и да је у то време дане и ноћи проводио тамо, Дејан наставља причу: – Често се дешавало да се нешто заглави и неће да ради. Тада смо заједно са Финцима решавали и отклањали проблеме. „Ватрено крштење“ што се тиче опреме била је хаварија на вентилатору, а комплетан ремонт су обавили моји радници. После тог првог искуства радили смо на црпној цеви за кондензат на парном сушачу. Поново смо сами урадили и убацили цев, како би све функционисало и било што мање застоја. Сада сам у новој топионици задужен за пнеумаксе за транспорт концентрата са којима има тешкоћа због гранулације концентрата. Иновирали смо чишћење и демонтажу пнеумакса и урадили много резервних делова за њега. Купили смо само неке нове у иностранству, како бисмо на основу њих могли да правимо техничку документацију, а онда смо их израђивали код нас, што је четири-пет пута јефтиније. Урадили смо и дизне за бочне и главни горионик. У почетку се дешавало да због температуре изгоре џакасти бек-филтери који скупљају прашину и враћају је у процес, али и то смо савладали заједно са стручњацима АТБ ФОД-а. Великих проблема је било и са регулационом клапном на вентилатору за гасове које „терају“ из филтера према сумпорној, јер није била направљена за наше услове рада. Прилагодили смо је нашим условима и сада ради беспрекорно.
Списак иновација и нових техничких решења које је осмислио Дејан, заједно са људима из Службе машинског одржавања, заиста је подужи. Зато и не чуди што му је 2014. године припала награда за најбољег радника Топионице, као и награда за допринос изградњи нове топионице. А онда је као круна његовог труда и ангажовања стигло и највише басенско признање „Инжењер Шистек“ којим је скромни Дејан, по његовим речима, био пријатно изненађен. Још више га је изненадило, и обрадовало, то колико га је колега са посла звало и честитало, јер „је са свима добар, такав је човек, не воли да се свађа“.
– Стварно је нисам очекивао, али велика је привилегија и част добити ову награду. Захвалио бих се својим другарима, пријатељима, сарадницима, јер је не бих добио да није било њих који су ми помагали. Увек смо радили заједно и нисам само ја заслужан за све ове активности него сви радници Топионице. Једино као колектив можеш да функционишеш. Било је проблема у новој топионици, али проблеме треба решавати, а не бежати од њих. Ако волиш то што радиш, успех је достижан и загарантован. Волим да сарађујем са људима и да им помажем. Штета што нема младих радника – ја сам скоро три деценије на овом радном месту на компресорима, а потребно је најмање десетак година да пренесеш своје знање и искуство – каже Дејан.
Несумњиво је да је Несторовић стекао ауторитет код непосредних извршилаца. Истина, на једном зиду у просторијама Службе залепили су казне које су стигле од Дејана као руководиоца и, у шали, оставили место за неку коју ће он евентуално заслужити. – Тачно је да сам кажњавао своје раднике, али никада незаслужено. Нерад, недисциплину и неодговорност – не волим! Али, ни његовим претпостављенима не мањкају речи хвале на његов рачун. Уз неизбежни осмех, Дејан каже да му је Драган Николић, руководилац одржавања у Топионици, много пута досад рекао да жали што није као он – тако пун елана и никад зловољан.
Чини се да је Дејанова енергија неисцрпна. Пошто живи у Шарбановцу, помало се бави и пољопривредним пословима. – Сваког јутра устајем око четири сата, нахраним животиње, одвезем жену на посао и у Топионици сам већ у шест. Волим рано да одем на посао, обиђем погон и спремим документацију, како не бих неспреман отишао на јутарњи рапорт. Тако сам навикао и не умем другачије.
Једино му је остала „жал за неуписаним факултетом“, јер је у то време „мало њих са села студирало, а и отац му је рекао да му је доста да буде техничар и да се шета у мантилу, јер су они тада били ’закон’“. Зато поносно истиче да његова кћерка завршава математику на Филозофском факултету у Нишу, а да је син изабрао управо Машински факултет.