Представљамо „Шистековце“: Сашка Тасић, светла тачка обојене металургије
Коначно ми водимо технологију, а не она нас
Новембра прошле године постављена је за техничког руководиоца целе Топионице, а од маја ове Сашка њоме управља. – Познаје је у душу јер је од почетка учествовала у њеном уходавању и мукама са задатим параметрима рада. – Највећи изазов ми је био смањење наслага у аптејку. Тек сада смо их довели у нормалу, а шта смо урадили нећу да вам кажем. Задржаћу рецепт за себе и генерације које ће тек доћи овде да раде, каже Тасићева
ТИР. – Четрдесетогодишња Сашка Тасић једина је дама међу добитницима признања „Инжењер Шистек“ у 2017. години. За најпрестижнију награду РТБ-а квалификовали су је знање, рад од јутра до сутра, стручност и колегијалност. Уходавање нове топионице и довођење флеш-смелтинг технологије до пројектованих параметара нешто је чиме се она највише поноси и где је, како каже, себе дала највише. – То је сигурно и разлог што сам ове године, са мојим колегама из ТИР-а, један од лауреата Шистекове награде и ја – каже крхка Сашка која од пре два месеца носи решење управнице Топионице.
–Са овом технологијом свет одавно ради, али је она била велика новина за све нас. И непознаница. Требало је времена да је доведемо до онога што њен дизајн прописује и да почнемо успешно да је водимо, а не да она води нас. Има, наравно, још увек места где можемо боље, али однедавно све моје колеге металурзи и ја можемо да одахнемо и кажемо да смо успели. Нова металуршка линија ради пуним капацитетом и зато је прошле године и забележена највећа производња анодног бакра од ратне 1999. наовамо. Произвели смо 77.000 тона анодног бакра, а већу годишњу производњу памте само старије колеге, ја нисам ни радила у то доба – с поносом прича Сашка.
Објашњава да се 2004. године, након завршених студија на борском Техничком факултету, као инжењер металургије најпре запослила у заједничким службама ТИР-а. Приправнички стаж почела је у Ливници, потом је два месеца провела у Топионици, а онда и у Електролизи. Тамо је, у Радној јединици за производњу катодног бакра, положила приправнички и засновала радни однос на неодређено време. Након годину и по дана прешла је у Фабрику за производњу плавог камена и ту остала до 2009. године. Онда као технолог одлази у Фабрику за добијање племенитих метала, где ће провести наредних шест година, и убрзо постаје руководилац „Златаре“.
–„Златара“ је много лепа, то је погон који је баш добар за учење јер је „металургија у малом“. Тамо свега има: и екстракције, и прераде, и електролизе, и ливнице. Идеална је за металурга који воли свој позив и хоће да учи – каже Сашка.
Јуна 2015. Сашка из „Златаре“ прелази у нову топионицу и постаје руководилац флеш-пећи. Новембра исте године постављена је за техничког руководиоца целе Топионице, а од маја ове њоме управља. Познаје је у душу јер је малтене од почетка учествовала у њеном уходавању и мукама са задатим параметрима рада.
–Највећи изазов било је смањење наслага у аптејку. Тек сада смо их довели у нормалу, а шта смо урадили нећу да вам кажем. Задржаћу рецепт за себе и генерације које ће тек доћи овде да раде. То се чува, не могу да кажем јавно, нарочито не после две године мучења са тим. Наслаге мора да се стварају, али их треба довести до неке подношљиве границе која неће зачепити аптејк и зауставити целу металуршку линију, што је у једном тренутку претило да се догоди – каже ова млада жена.
Поносна је и на чињеницу што се данас ствара много мање хладног материјала него раније, али ни то решење не жели да обелодани. – Рећи ћу само да ће бити још боље када научимо да радимо са мало богатијим бакренцима – додаје загонетно.
Треба, каже, доста да се ради, ништа не може преко ноћи. За рад са БАТ технологијом (best available technology) важно је, тврди, подједнако знање, искуство и упорност. Сваки дан је нови дан, нова ситуација која зависи од квалитета шарже, параметара и осталог. – Од шарже до шарже има промена, али буквално је тако. Зато и постоји константан страх. Кад зазвони телефон, а уме и у по ноћи да ме пробуди, знам да се појавио проблем који треба одмах решити. Вратим се на посао и заједно решавамо проблем. Настојим, зато, да држимо константан унос материјала, да не „шетамо“ количине и не „шокирамо“ уређаје – искрена је Сашка.
Додаје да воли свој позив и да је то предуслов за успешно бављење било којим послом. Предуслов да се свака препрека прескочи, сваки проблем реши.
–Волим металургију и мислим да Бор и цела околина живе од овога што ми радимо. Нова топионица не сме никада да стане. Било је много непроспаваних ноћи, дешавало се да по два дана не дођем кући, али знам због кога сам то радила. Због моје деце, Милоша (11) и Иве (7), да и они сутра могу лепо да живе у граду у коме су рођени и да дишу пуним плућима – закључује Сашка Тасић.