„Шистековци“: Горан Јововић одговорно брине о новој ФСФ-пећи

Сами смо савладали све изазове

 

Рад на агрегатима у новој топионици је врло сложен и захтеван, а посебно је значајно одржавање и чишћење „ап-тејк“ шахте и њено минирање, јер то малтене нисмо ни видели како се ради. – Ова награда није само моја, за њу је заслужно цело одељење Топљења. Уосталом, топионичари су, осим по великом другарству и колегијалности, познати по спремности да „залегну“ увек када треба – каже један од овогодишњих „Шистековаца“

ТОПИОНИЦА. – „Својим знањем, залагањем и одговорним приступом радним задацима заслужио је награду „Инжењер Шистек“ за 2017. годину“ – наводи се у образложењу за Горана Јововића, пословођу ФСФ-пећи у Топионици. Разговор са овим вредним, али надасве скромним човеком, дао је „крви и меса“ помало сувопарном образложењу за још једног из редова овогодишњих добитника најпрестижнијег признања компаније.
Горан је рођен седмог децембра 1967. године у Вучитрну. Пошто је његов отац „трбухом за крухом“ дошао у Бор, и Горан се са тек навршеном годином дана обрео у граду бакра. Завршио је средњу Техничку школу и добио звање металуршког техничара. Одмах по завршетку школе (октобра 1985.) запослио се у Топионици и рафинацији бакра Бор и цео свој досадашњи радни век провео је у Топионици. Развојни пут почео је као шаржирач на пламеној пећи, а завршио као пословођа. У међувремену, радио је на испусту шљаке и бакренца (1987-1981), али обављао и сложене металуршке послове (1991-1997), потом организацију и контролу послова топљења у смени (1998-2001) који су веома тешки, одговорни и на којима је увећан стаж осигурања. Маја 2001. године постао је пословођа организационе јединице Топљење.

Ни члановима комисије за доделу награде „Инжењер Шистек“ није промакло да је „рад на агрегатима у новој Топионици врло сложен и захтеван, а посебно је значајно одржавање и чишћење „ап-тејк“ шахте и њено минирање. О свему томе, уз велико знање, спретност, искуство и одговорност, брине Горан Јововић који свакодневно савесно обавља све послове и радне задатке у Топионици“. Уз оцену да је старт нове топионице био најтежи и да је у то време спајао дане и ноћи у погону, наш саговорник наставља причу.
– На старој пламеној пећи провео сам скоро три деценије и познајем је у душу. Када је кренула нова почели смо да је уходавамо, чак смо по три смене остајали и радили. Представљала нам је велики изазов као свака нова ствар. Било је много проблема током уходавања нове пећи, поготово приликом минирања „ап-тејка“, јер то малтене нисмо ни видели како се ради. Имали смо мало искуства у минирању са старе пламене пећи, па смо се сами довијали, сналазили и мислим да смо га савладали. Низали су се и други проблеми – код испуштања првих бакренаца дешавало се да није ишао како треба, било је успорено. Уосталом, као и свака нова ствар док „не легне“, и то је сада превазиђено.
Горан је посебно желео да похвали „људе са пећи“ (у овом топионичком одељењу има 40 радника). – Без њих ништа не би било, не може само један човек све то да постигне. Зато ова награда није само моја, за њу је заслужно цело одељење Топљења, посебно екипа за минирање. Уосталом, топионичари су, осим по великом другарству и колегијалности, познати по спремности да „залегну“ увек када треба.