Шистековци: Милан Делић, управник површинског копа „Велики Кривељ“

Све је добро кад машине брује

“Опрема је обновљена, лежиште боље раскривено и проширено, позиција радова добра, па и добром радном климом настојимо да на овом копу отворимо перспективе борској деци. Борећи се за остварење плана настојим да свима предочим како је сваки пропуштени кубик руде или јаловине, сваки квар на опреми наш, а не нечији губитак”
РББ. – Милан Делић је трећи управник површинског копа “Велики Кривељ” који последњих година добија престижну басенску награду „Инжењер Шистек“ и тиме потврђује делотворност ове “рударске школе” из које је поникао. Делић је рођен 24. априла 1969. године у Бјељини, где је завршио основну и електротехничку школу, а потом кренуо стопама свога оца и деде – рудара у Угљевику -и уписао Рударско-геолошки факултет у Тузли. Ратна збивања натерала су га да 1991. напусти Тузлу и трећу годину студија упише на Техничком факултету у Бору. Као стипендиста РТБ-а, на кривељски коп долази 1999. године, где након приправничког стажа проводи још две – како каже – драгоцене године на месту сменског инжењера.
– То су године када сам се „калио“, научио много тога не само од колега инжењера, него и од пословођа, искусних радника. Рад по сменама је можда најбољи пут да се упозна линија производње, а имао сам среће да учим од искусних оперативаца, мојих претходника Јовице Радисављевића и Видоја Адамовића. Прихваћен сам добро и, уз максималан труд, после две године постављен за руководиоца рударског одржавања и одводњавања кривељског копа.
Крајем 2008. Делић је постављен за техничког руководиоца производње и то је био пуних пет година. Те године – истиче – промењена је политика, препознати су проблеми и започето улагање у рударску опрему. Почели су да пристижу моћни багери, велики камиони, модерне бушилице и помоћне машине, запослени су млади људи као руковаоци и из године у годину расле су количине руде и јаловине. Од јула 2013. Делић је управник површинског копа “Велики Кривељ”:
–Свакоме импонује напредовање у служби, али већ после неколико дана схватио сам, па се мало и уплашио – сећа се Делић – обавезе да водим коп који носи производњу РТБ-а Бор, коп са кога се очекује највише бакра. Зато се сваког сата, сваке смене, сваког дана, боримо за сваку тону руде и јаловине. Нема суботе, недеље, празника… Кад дођете на обод копа и чујете брујање камиона, багера, бушилица, транспортних трака – знајте да је добро, ради се и нечему се можемо надати! Тишина на копу није добар знак.
Делић посебно наглашава да је, борећи се за остварење плана настојао да створи здраву радну атмосферу, да свима предочи озбиљност изазова који је пред њима. Да схвате како је сваки пропуштени кубик руде и јаловине, сваки квар на опреми њихов, а не нечији губитак. – Разговором настојим да стварамо ту „радну филозофију“ која ће дати што већу производњу и сачувати опрему – каже Делић. – Да „спрегнутим“ радом тима руковалаца, људи са одржавања и надзорно-техничког особља постигнемо најбоље, да испоштујемо сервисе и сачувамо скупе машине за наредне године. Мислим да смо оправдали очекивања, развили радове, у кратком року упослили и обучили доста младих људи. Опрема је обновљена, лежиште боље раскривено и проширено, па је и добра радна клима предуслов да овај коп пружи перспективу наредним генерацијама.
Делић то не наводи само као свој резултат, али је, каже, најзадовољнији кад види да се полако ствара тим који ће водити рударски надзор и одржавање на копу. Брзо је, каже, схватио да само један човек не може све (по)стићи: – Ми смо створили амбијент, одабрали људе, пуно разговарали и, уз подршку менаџмента у набавци делова и решавању других проблема, оформили језгро тима који може да води кривељски коп ка већој производњи. Усавршаваћемо то језгро, усмеравати људе да схвате своје место, улогу и потребна знања да одржавају или рукују машинама од неколико милиона долара.
Кривељски коп, као носиоца рударске производње у РТБ-у, Делић види наредних година само у успону. Утолико је приоритетнији задатак да га благовремено раскривају и шире, на чему управо раде. Награда му, каже, значи много, поготово што ју је као млад инжењер потајно прижељкивао. Али, она није била његов једини мотив: – Дошла је као потврда да је неко препознао мој труд – каже Делић. – Она је и велика обавеза. Али, мени је рударски посао “ушао у крв”. Било је прилика када по два-три дана нисам ишао кући, годишњи одмор сам овде провео. Дужина мог одсуствовања некако је сразмерно расла са напредовањем у служби, па су се син Александар (сада му је 10 година) и супруга Драгана већ привикли на то. И мој син је одушевљен рударским машинама, набавио сам му макете багера, камиона, доводио га на коп, тако да ће и он, можда, једног дана наставити рударску традицију Делића.