Шистековци: Милорад Несторовић, управник Енергане

У погону од првог дана

Несторовић „поседује организационе и моралне особине које су, заједно са личним знањем и дугогодишњом применом у решавању практичних проблема, створиле ауторитет код непосредних извршилаца, надређених и колега из осталих бранши“. – Његово мишљење о избору конкретног материјала, агрегата или уређаја у највећем броју случајева је прихваћено не само у Топионици и Енергани, већ и у ТИР-у, као и у решавању комуналних проблема града (грејање). – Можда се мој допринос огледа и у томе да, када се са старе технологије прелази на нове и ефикасније, представљам спону између њих, како би се то извело што „безболније“, без застоја – закључује Несторовић

ТИР.– Један од овогодишњих добитника награде „Инжењер Шистек“ је дипл. инж. машинства Милорад Несторовић, управник Енергане. Овај лауреат, како пише у његовом образложењу за највеће басенско признање, „поседује организационе и моралне особине које су, заједно са личним знањем и дугогодишњом применом у решавању практичних проблема, створиле ауторитет код непосредних извршилаца, надређених и колега из осталих бранши. Из ових разлога његово мишљење о избору конкретног материјала, агрегата или уређаја у највећем броју случајева је прихваћено не само у Топионици и Енергани, већ и у ТИР-у, као и у решавању комуналних проблема града (грејање). Учествовао је у изградњи и пуштању у рад капиталних објеката у Топионици (компресорска станица, складиште угља, више генералних ремонта), а сада даје допринос у реконструкцији топионице (у енергетском делу)“.
Милорад је рођен 23. јануара 1954. године у Савинцу (општина Бољевац). После завршене Техничке школе, уписао је Технички факултет у Бору (смер- машинство у рударству и металургији) на коме је дипломирао 1980. Крајем маја те године запослио се у Топионици. У Служби машинског одржавања прешао је пут од приправника и млађег инжењера оперативе, преко руководиоца машинске до руководиоца Службе одржавања Топионице (електро, машинско, ватростално, мерна регулација). У овом погону остао је до 2004. године.
– Тај део мог радног века обележили су велики изазови. Највећи је био обезбедити да све функционише, без икаквих ексцеса, а опрема стара и дотрајала. И све то у време када је бележена максимална производња анодног бакра. Ни у једном моменту није било опуштања, спавао сам са телефоном поред јастука. Требало је координирати све службе, пропратити активности у времену, али и новцу, ускладити интерес предузећа, односно производње са интересима радника. Осим свакодневног, текућег одржавања агрегата, ту је било и превентивно. Већ у септембру почињали смо да планирамо ремонт за наредну годину, сагледавали све што се тиче динамике, простора, избора произвођача опреме, извођача радова, укључивања и сопствених снага. Дакле, припремити се да, када крене та „гунгула“, све иде својим темпом, али и без повреда на раду – сећа се Несторовић 24-годишњег периода проведеног у Топионици.
Уследио је прелазак у Службу за инвестиције и развој ТИР-а. Следећа станица је била Енергана у коју је дошао крајем 2006. године и постао технички руководилац, а од четвртог јула 2011. и управник овог ТИР-овог услужног погона. На почетку је било, како искрено признаје, „дођеш, а не знаш где си, шишти-пишти на све стране“. Овде је изазов био другачији – упознавање са процесом и природом посла, механизацијом, људством. . . Али, „као одличан организатор, прави пример преданости послу, објектима, уређајима и средствима за рад и човек који интересе ТИР-а и Енергане ставља испред личних“, Милорад је успео да савлада и ову препреку.
– Погон је мали по броју запослених, али је веома разуђен – од Злота, преко Борског језера, па до РТБ-а. „Раштркани“ смо по целом Басену и скоро да нема места где не интервенишемо. Наша примарна делатност је грејање санитарне воде и просторија, производња електричне енергије, снабдевање индустријском водом, хемијска припрема воде за котлове. Наш погон ради 365 дана у години, код нас нема „празног хода“. Упркос времешној опреми („најмлађи“ котао је из 1948.), још увек радимо поуздано, неке параметре побољшавамо, чак смо две грејне сезоне „подупрли“ и грејање града. Никада ниједан погон није имао проблема, а камо ли да је стао због нас. Увек смо били на висини задатка и успевали да избалансирамо хетерогене потребе РТБ-а и града – истиче Несторовић.
Занимљива је и опаска из образложења да „кандидат, што због личне скромности, што због неких интереса надлежних у претходним периодима, за свој самопрегорни рад никада није био одговарајуће награђен“. На питање како сада доживљава најпрестижније басенско признање, поново скромно одговара да то није лично његова, већ заслуга целе екипе. – Ово је потврда мог става да ништа не кријем од колега и сарадника, него им, колико год је могуће, помажем да буду на правом путу размишљања и деловања. Репрезент сам континуитета рада у погонским условима од првог дана запослења до данас. Део сам тима пројекта „нова топионица“ и, можда, се мој допринос огледа у томе да, када се са старе технологије прелази на нову и ефикаснију, представљам спону између њих, како би се то извело што „безболније“, без застоја – закључује Несторовић.