Почетак Награде и признања “Шистековци”: Милутин Шћопић, живот уз кривељски коп

“Шистековци”: Милутин Шћопић, живот уз кривељски коп

2 друго читање
0
0
216

 Мајстор за хидраулику багера

Растао је уз јужни обод копа, сада живи на западном и никад није одбио да поподне, усред ноћи, на празник, дође на посао. Његова специјалност је хидраулика багера, пипав и прљав посао подмазивања, од кога се сви измичу, а њега баш то изазива: ”Можда нисам најбољи мајстор – вели Шћопић – али кад наиђем на проблем не одустајем док га не решим”. “Милутин је перфектан мајстор, а још бољи човек” – каже управник копа Милан Делић
КОП “КРИВЕЉ”
. – Никад нисмо имали лакши посао око избора кандидата за Награду “Инжењер Шистек” него ове године. Једногласно смо предложили машинског техничара Милутина Шћопића, пословођу одржавања багера и бушилица. То је перфектан мајстор, а још бољи човек – каже управник копа Милан Делић. – Овде је дошао са “Церова” и наметнуо се квалитетом, залагањем и жељом да од старих мајстора учи најпре о старим багерима-сајлашима, а после 2008. радећи и учећи од сервисера, Милитин се истакао као један од водећих људи за хидраулику нових багера. Стицајем околности он живи на ободу копа, па никад није одбио да поподне, усред ноћи, на празник притекне у помоћ сменској екипи. А, та брзина у отклањању квара много нам је значила
Милутин је рођен 13. августа 1973. у Великом Кривељу и буквално растао уз тамошњи коп. Имао је шест година када су машине кренуле преко башти, њива, ливада и шумарака. У родном селу је завршио основну, у Бору средњу машинску и 1993. се запослио на “Церову” на одржавњу багера. Децембра 2002. “Церово” је затворено и он се враћа “своме” копу са чије ивице је, кад је отворен, пресељен у центар села, али се женидбом (пошто је зет у кући) поново нашао на његовом ободу, али са супротне стране. – Стицајем околности целог живота се вртим око копа – каже вредни и ведри дугајлија Шћопић. – Одрастао сам гледајући те велике камионе и багере, што је утицало на избор мог занимања. Пре доласка првог новог багера на кривељски коп у екипи за њихово склапање ишао сам у Дизелдорф на усавршавање у фирму која их производи. Тамо смо видели како настаје сваки део и осећао сам се одговорним да све то савршено савладам и узвратим фирми на прави начин.

Милутин је највише око багера, а пошто су то скупе, софистициране, продуктивне машине, изузетно је важно да се њихови сервиси, замена уља, обавља на време, “по сервисној књизи”. – То су машине које се не гасе, па долази и до непланираних кварова – објашњава Шћопић. – Најчешћи проблеми су око хидраулике, њеног подмазивања, а ти послови ми најбоље иду од руке. Ваља, међутим, знати да је подмазивање багера компјутерски регулисано. Нико ништа не укључује, већ компјутер одређује на које време стартују пумпе. У том склопу постоји стотинак ињектора који до сваког места за мазање, у одређено време, спроводе одређену количину масти. Али, деси се да нешто заглави, поломи, уђе нечистоћа и, пошто је тако програмиран, багер стане и треба брзо интервенисати. Нико не воли да се прља, то су сви избегавали, а мене је некако привлачио баш тај пипав посао. Можда нисам најбољи од свих мајстора, али када наиђем на проблем, немам мира док га не решим и – не одустајем! А, наш посао је и дијагноза, и утврђивање узрока (да се грешка не понавља) и поправка.
Шћопић каже да није конфликтна особа и да као пословођа нема проблем да неког тера да ради. – Кад се први латим посла колеге су одмах за мном. Пошто нас је мало у одељењима, пословођа је овде и организатор и предводник. А, мени од малена није било мрско да радим, да се петљам око трактора, а и отац и стриц су ми били врсни мајстори. Доста сам научио и од таста који је радио на Јами и изузетан је мајстор за дизел-моторе. На послу не гледам да ми само прође тих осам сати, а моја супруга и три кћери имају пуно разумевање и за све оно прековремено. Јер живимо од Рудника. Супруга Маја није запослена, најстарија кћер Маша уписује медицину, Анђела ће у трећи медицинске, а најмлађа Ања, шести је разред основне, свира клавир и једна је од бољих у класи, тако да ме чека још доста школовања. На питање како доживљава Награду “Инжењер Шистек” Шћопић каже: “Искрено, ја сам човек који не показје емоције, који се ничему претерано не радује. Захвалан сам на награди и томе што су ме се сетили. И без ње је напорно, али свакако ћу оправдати поверење, истрајати, као што сам и при састављању првог багера на минус 30 када сам на посао дошао у три ујутру и толико се смрзао, што би рекли “за све паре”, да руке нисам осећао, али – бегер је пуштен”.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Награде и признања

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Погледајте и

Тродневни семинар о управљању отпадом

Само уједињени можемо нешто постићи Циљ је да видимо где смо лоши у заштити средине и да п…