Зоран Алексов, управник Фабрике сумпорне киселине

Највећа награда је бити цењен 

Ако сам инжењер и уочим неки недостатак у технолошком процесу, треба да допринесем његовом решавању и раднику олакшам посао. Сви овде знају да сам стално у погону и да не бежим ни од једног проблема. – Ова награда може само да ме обавезује да радим још боље

ТИР. – Један од овогодишњих добитника награде „Инжењер Шистек“ је дипл. инж. металургије Зоран Алексов, управник Фабрике сумпорне киселине. Рођен је 22. августа 1956. године у Димитровграду, где је завршио основну, а у Пироту средњу школу (електро-смер). Дипломирао је 1981. на Техничком факултету у Бору (металуршки одсек). Запослио се 16. августа 1982. у Фабрици сумпорне киселине и у њој провео радни век: од приправника, преко главног технолога и руководиоца К- 3, потом и К-1 и К-2, до техничког руководиоца (од 2002. до 2008.) и управника ФСК-а у два наврата (најпре до јула 2011. и поново од новембра 2014.). Две године (2012-2014.) био је главни инжењер за изградњу фабрике сумпорне киселине и реконструкцију постројења за пречишћавање отпадних вода. Зато и није случајно што га сматрају живом историјом овог металуршког погона.
– Имао сам част и срећу да од првог дана радим у новим фабрикама и учествујем у доказивању технолошких параметара, слично овоме што сада радимо, само што сам тада био приправник, а сада управник. Радиле су четири фабрике – контактна један, два, три и пржионица пирита. Све је требало уклопити, а задатак сменског инжењера је био да обезбеди услове како би, у сарадњи са Топионицом, оне функционисале. Али, да би се све то упознало требало је да се уложи много труда и рада, прати литература, а посебно да се слушају искуства старијих колега – каже Алексов.
Из његове радне биографије види се да је све брзо савладао и ушао у душу фабрике, јер је за две године постао шеф К-3. Сећа се да се тада запослило још десет инжењера различитих струка, али да је било пресудно интересовање и надградња почетног, књишког, знања кроз праксу. За 31 годину дао је многа унапређења, корисна решења и предлоге који су примењени у фабрици, али их никада, како рече, није „ставио на папир“ и за њих тражио надокнаду или их заштитио као своју интелектуалну својину.
– Одувек, а и данас тако мислим – ако сам инжењер и уочим неки недостатак у технолошком процесу, треба да допринесем његовом решавању и раднику олакшам посао. Сви овде знају да сам стално у погону и да не бежим ни од једног проблема. Задовољство ми је што сам то радио и част што су моји претпостављени усвојили и применили моје предлоге и решења. Не треба ми већа награда од тога што се испоштује оно што сам замислио – скроман је наш саговорник.
Свака наредна степеница била је изазов више, па тако и овај најновији – нова Сумпорна у чијој изградњи је учествовао од давања података за пројектовање до (личног) пуштања у рад, што му је, како поносно истиче, била велика част!
– После 31 године искуства, пуштам у рад нову фабрику – а нигде нисам ишао на праксу нити на обуку. Мени ту није ништа ново, јер сам сваког дана на различите начине пратио њену изградњу, али без директне обуке у некој другој фабрици (осим предавања људи из СНЦ Лавалина). Упркос томе, успешно смо је стартовали, период уходавања још траје. Трудио сам се да људима пренесем бар део знања и искуства које сам стекао током изградње и обуке. Технологија, која је иста у старој и новој фабрици (контактни поступак), у великој мери је савладана, а и електроника ће ускоро, јер су се и ови људи својски трудили – хвали Алексов своје колеге.
Одговарајући на питање чиме је завредео највеће басенско признање, скромно каже: – Човек никад не треба да ради за награду. Исто бих радио и са њом и без ње. Не знам да ли ће младе колеге тако да размишљају, али, по мени, то је прави пут. Притом, биће и поштовани. Млађим колегама поручује да се труде, непрестано уче, стално буду у погону, јер уколико седе у кацеларији, од тога нема ништа. Не ваља и ако мисле да све знају, то је још горе. – Свиме што сам досад урадио изборио сам се да будем цењен, што је мени велика част – завршава Алексов своју причу.