Почетак Награде и признања Зоран Алексов, управник Фабрике сумпорне киселине

Зоран Алексов, управник Фабрике сумпорне киселине

6 друго читање
1
0
480

Највећа награда је бити цењен 

 

Ако сам инжењер и уочим неки недостатак у технолошком процесу, треба да допринесем његовом решавању и раднику олакшам посао. Сви овде знају да сам стално у погону и да не бежим ни од једног проблема. – Ова награда може само да ме обавезује да радим још боље

Зоран Алексов, управник Фабрике сумпорне киселинеТИР. – Један од овогодишњих добитника награде „Инжењер Шистек“ је дипл. инж. металургије Зоран Алексов, управник Фабрике сумпорне киселине. Рођен је 22. августа 1956. године у Димитровграду, где је завршио основну, а у Пироту средњу школу (електро-смер). Дипломирао је 1981. на Техничком факултету у Бору (металуршки одсек). Запослио се 16. августа 1982. у Фабрици сумпорне киселине и у њој провео радни век: од приправника, преко главног технолога и руководиоца К- 3, потом и К-1 и К-2, до техничког руководиоца (од 2002. до 2008.) и управника ФСК-а у два наврата (најпре до јула 2011. и поново од новембра 2014.). Две године (2012-2014.) био је главни инжењер за изградњу фабрике сумпорне киселине и реконструкцију постројења за пречишћавање отпадних вода. Зато и није случајно што га сматрају живом историјом овог металуршког погона.
Зоран Алексов, управник Фабрике сумпорне киселинеИмао сам част и срећу да од првог дана радим у новим фабрикама и учествујем у доказивању технолошких параметара, слично овоме што сада радимо, само што сам тада био приправник, а сада управник. Радиле су четири фабрике – контактна један, два, три и пржионица пирита. Све је требало уклопити, а задатак сменског инжењера је био да обезбеди услове како би, у сарадњи са Топионицом, оне функционисале. Али, да би се све то упознало требало је да се уложи много труда и рада, прати литература, а посебно да се слушају искуства старијих колега – каже Алексов.
Из његове радне биографије види се да је све брзо савладао и ушао у душу фабрике, јер је за две године постао шеф К-3. Сећа се да се тада запослило још десет инжењера различитих струка, али да је било пресудно интересовање и надградња почетног, књишког, знања кроз праксу. За 31 годину дао је многа унапређења, корисна решења и предлоге који су примењени у фабрици, али их никада, како рече, није „ставио на папир“ и за њих тражио надокнаду или их заштитио као своју интелектуалну својину.
Одувек, а и данас тако мислим – ако сам инжењер и уочим неки недостатак у технолошком процесу, треба да допринесем његовом решавању и раднику олакшам посао. Сви овде знају да сам стално у погону и да не бежим ни од једног проблема. Задовољство ми је што сам то радио и част што су моји претпостављени усвојили и применили моје предлоге и решења. Не треба ми већа награда од тога што се испоштује оно што сам замислио – скроман је наш саговорник.
Зоран Алексов, управник Фабрике сумпорне киселинеСвака наредна степеница била је изазов више, па тако и овај најновији – нова Сумпорна у чијој изградњи је учествовао од давања података за пројектовање до (личног) пуштања у рад, што му је, како поносно истиче, била велика част!
После 31 године искуства, пуштам у рад нову фабрику – а нигде нисам ишао на праксу нити на обуку. Мени ту није ништа ново, јер сам сваког дана на различите начине пратио њену изградњу, али без директне обуке у некој другој фабрици (осим предавања људи из СНЦ Лавалина). Упркос томе, успешно смо је стартовали, период уходавања још траје. Трудио сам се да људима пренесем бар део знања и искуства које сам стекао током изградње и обуке. Технологија, која је иста у старој и новој фабрици (контактни поступак), у великој мери је савладана, а и електроника ће ускоро, јер су се и ови људи својски трудили – хвали Алексов своје колеге.
Одговарајући на питање чиме је завредео највеће басенско признање, скромно каже: – Човек никад не треба да ради за награду. Исто бих радио и са њом и без ње. Не знам да ли ће младе колеге тако да размишљају, али, по мени, то је прави пут. Притом, биће и поштовани. Млађим колегама поручује да се труде, непрестано уче, стално буду у погону, јер уколико седе у кацеларији, од тога нема ништа. Не ваља и ако мисле да све знају, то је још горе. – Свиме што сам досад урадио изборио сам се да будем цењен, што је мени велика част – завршава Алексов своју причу.

Још повезаних текстова
В Јасмина Станојевић
Више текстова Награде и признања

Један коментар

  1. Dr Milanče Mitovski

    6. августа 2015. у 10:19

    Свим рударима и металурзима и онима који раде у рударству честитам Дана рудара Србије “6. август”, уз рударско СРЕЋНО (!) желим им пуно успеха, здравља њима и њиховимпородицама. Посебно поздрављам лауреате „Шистекове награде“.

    РУДАРЕВ ДАН
    (Поводом Дана рудара Србије)

    Домовина наша лепа је родила
    хиљаде и хиљаде јунака мудра,
    плејада од тих храбрих делија,
    сијали су ликом храбрих рудара.

    Нису били они нити бомбаши,
    нису били они нити спортисте,
    све што су имали од оружја
    то су њихова срца, руке и лопате.

    Земља је била разрушена,
    ваљало је дизати из пепела,
    радила је тада њихова дружина
    к’о што ради више армија.

    Бор је изнедрио два радника:
    Међеда Хусеиновића, рудара
    и металурга Љубу Јовановића,
    два наша вишеструка ударника.

    Прочули се као наша дика,
    чак их прими друг Тито,
    они се радо сећали тога лика
    који им несебично рече:

    „Ви сте наш понос другови,
    ви сте понос наше домовине“,
    нашли се и портрети њихови
    у сред “Колектива” новине.

    Њихов свакако дан ударан,
    представља остварени сан
    на хиљаде тона за један дан,
    више и бољег бакра продукован.

    Једног дана ударнику Љуби
    засија на немирним грудима,
    заслужено Орден рада првог реда,
    што је годило суграђанима свима.

    Дођоше нова ето времена,
    изгуби се негде дух рудара
    заборавили смо сви на њега
    куписмо довољно багера.

    Само пред Шести август
    сете се људи са рудника
    да сећањима увеличају прославу,
    причају се анегдоте подвига.

    Тог дана рудар-ударник наш
    покупи плакете и ордење
    у свечаном реду стаде баш,
    себично стискајући знамење.

    Пре него што из куће своје изађе
    по коју рударску љуту попије
    као песник што себе увек нађе,
    мир у властите испеване стихове.

    Рударев је дан…!!
    Др Миланче Митовски

    Одговор

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Погледајте и

Жене ZiJina: Весна Трајковска из Фабрике сумпорне киселине

Ништа не промиче њеном будном оку У постројењу за прераду отпадних вода даме су махом за к…