Белешка: Бор поново постаје мека и место где млади људи виде своју шансу

Боље први у селу, него последњи у граду

БОР.    –  Овако свој животни мото описује  тридесетједногодишњи Милан Стефановић, Боранин који се након две године лутања по Србији у потрази за послом и бољим животом вратио у свој родни град. Жеља за нормалнијим и лагоднијим животом за њега и сутра за његову породицу приморала га је, каже, да после завршеног факултета проба да се избори за своје парче неба у српској престоници. Мислио је, признаје, да ће му велики град понудити велике могућности.
–Пробао сам ја прво овде, пре пар година. Одмах после завршеног факултета вратио сам се у Бор и кратко радио у Институту. Међутим, нисам био задовољан, па сам шансу потражио у Београду. Мислио сам да ћу тамо наћи бољи посао и бољи живот. Врло брзо сам, међутим, схватио да то уопште није једноставно и да је потребно много муке, залагања и среће да би се добио тај бољи живот који сам пошао да тражим. Није ишло, па сам отишао у Ниш. И тамо сам кратко радио, али то није било то. Тако сам „спискао“ две године, а онда сам у исто време добио две понуде, од крагујевачког Фиат аутомобила Србије и од РТБ-а Бор. Била је то за мене животна дилема, а шта сам одлучио, то видите и сами. Покајао се нисам, штавише сигуран сам да сам исправно поступио – каже дипломирани инжењер електротехнике Милан Стефановић, руководилац Сектора електроодржавања у руднику „Церово“.
Данас је Милан задовољан својим избором, каже да је срећан што је одлучио да се врати у родни град и што ради, како тврди, у једној од најбољих компанија у Србији. – Некако сам увек волео да кажем да је боље бити први у селу, него последњи у граду. Притом, Бор је, иако провинција, далеко испред многих градова у Србији. Доживео је процват у последњих неколико година, млади сада имају где да изађу, околина је лепша и људи су насмејани. У Београду никада не бих могао да живим овако добро – признаје он.
Сличну животну причу има и двадесетшестогодишња Пироћанка Бојана Тошић која је одлучила да у Бору потражи своју срећу и пресели се заувек у град бакра. – Дипломирала сам 2009. и годину дана седела у Пироту без посла. Онда сам, као један од три најбоља дипломца борског Техничког факултета, добила понуду да радим у РТБ-у Бор. Није ми било лако да дођем овде где немам никог свог, али сам одлучила да пробам. Отад су прошле две године и сада знам да нисам погрешила. Млади теже ка Београду, Нишу, Новом Саду, а то је грешка. Шансу треба тражити у мањим градовима, пре ћете до ње доћи – тврди млада Тошићка која ће, како нам стидљиво признаде, ускоро променити и презиме. – У Бору сам упознала и особу са којом ћу провести остатак живота. Верио ме је, а ускоро ћемо се и венчати – рече нам уз смешак.
–Бор постаје све интересантнији, а млади и они мало старији, виде га поново као град будућности. Па, довољно је само проћи улицама и видети та насмејана лица – каже генерални директор РТБ-а Благоје Спасковски. Зна он да је разлог томе управо компанија на чијем је челу, а то му и импонује. – Просечна нето плата у Басену је 70 хиљада динара, мада постоје у руднику и радна места која плаћамо до 140 хиљада. То је зарада која је у односу на ону из 2008. два и по пута већа. Не чуди зато податак да се Борани у великом броју враћају, па чак и из „белог света“, поново у родни град. У претходних десет година имали смо одлив становништва целих 10 процената, а прошле смо први пут забележили прираштај јер је 620 људи дошло или се вратило у Бор – казао је Спасковски.
Додајмо на крају и податак да на адресу комбината бакра редовно стижу биографије радно способних Београђана, Нишлија, Зајечараца, Врањанаца, Крушевљана итд. Сви они у пропратном писму „си-вија“ кажу да би волели да се запосле у РТБ-у, да се ту докажу и покажу. Има, наравно, и молби страних држављана, рецимо једног младог Грка који је, како је навео у напомени, вољан да брзо научи српски језик и постане равноправни члан РТБ Бор Групе. Ето, баш пре неки дан, стигло је писмо (електронско) и једног магистра електромашинства из Београда. Он је, како наводи у биографији, запослен у београдској компанији „Пупин Телеком АД“, али би волео да се врати у Мајданпек, добије посао у руднику и породицу поново тамо окупи и скући, као што су то његови преци својевремено урадили.